Сан

Будим се, гледам на сат и уочавам да је већ девет. Али, кроз прозор не долазе зраци сунца, не долази никаква светлост, чак ни она са уличне лампе која увек сија. И даље је ноћ. Нема никога код куће, иако знам да сви треба да смо ту тог момента. Трескају врата и улази Горан у стан журећи да ми нешто исприча. Питам се где су мама и тата, али он нема времена да ми објашњава, него само нешто мумла и вуче ме за руку. Извлачи ме у спаваћици напоље, баца унезверене погледе око себе, као да тражи некога или нешто. Није ми јасно шта се дешава, напољу је нека плавичаста измаглица. Трчећим кораком долазимо до ћошка, где чујем неке ратне звуке који допиру из даљине, као да је стотинак људи на прузи и сви се са неким боре. Како се приближавамо, све јаче се чују ударци и јауци, али поред тога и неки неартикулисани звуци које досада нисам чула. Прилазећи прузи видим Јелену и Дениса како се туку са неким. Иза њих су Стеван, Никола, Нина, сви гледају чиме да ударе противнике. Горан ускаче у борбу, а тек тада видим да се борба одвија против неких људи које познајемо, само имају непозната лица. Потпуно су изобличени, изборани и производе звуке као из хорор филма. Борби се придружују и Срђан и Божидар, јер је Милицу већ ујео један од непријатеља и она је постала слична њима и креће ка мени. Убијамо већину њих, а остали се убијају међусобно. Договарамо се да не говоримо никоме, ни родитељима, ни пријатељима шта смо видели и урадили. У стомаку ми стоји ужасан осећај, као камен. Знам да смо се само бранили, али поубијали смо те људе (зомбије шта ли су већ). Размишљам да одем у цркву, али схватам да је нестала. Скоро ниједне грађевине нема. Одлучујемо да запишемо у дневник све што се дешавало и да нађемо место где ћемо сахранити људе-зомбије. Одлучили смо да их сахранимо у Новом Саду. Из неког разлога, одлучујемо да то буде у сред центра. Склањамо циглице, копамо земљу, а зомбије стављамо у дрвени сандук. Сандук убацујемо у рупу, испод које се појављује море. Стојимо око раке и молимо се. Затрпавамо земљом и покушавамо да циглице послажемо исто као што су биле. У том тренутку схватамо да је дневник са исписаним догађајима нестао. Покушавамо да нађемо кривца и схватамо да је Божидар узео дневник да би се свидео некој девојци испричавши јој тајну. Терамо га да се закуне да никада никоме неће рећи шта се десило. Лагано свањива, а у граду је празнична гужва. Радници комуналног предузеће схватају да је земља откопавана у центру и гурају неке цеви да виде да ли је рупа била добре дубине, због подземних вода и канализације. Присутни полицајац схвата да је сандук ту, а ми бежимо свако у свом правцу. Седим на мотору са Стеваном, Гораном и неким брадатим човеком. Јуримо и гледамо да нас полиција не стигне. Утом, Горан и ја се налазимо у некој клиници за оплодњу. Обувамо папирне папуче и клижемо се по плочицама бежећи од полиције, која чак и не зна за нас и претходне догађаје. Срећемо неку жену која мења зубе, али су јој уграђени флуоресцентни, па нас и она јури, мислећи да је то наша кривица. Будим се и схватам да је све ово, Богу хвала, био само сан.

Окована слобода

Делим са вама одломак свог романа, писаног три пута испочетка, али никад реализованог у штампаном облику. Но, време је преда мном, можда га још неки пут напишем поново.

Беше то ужурбани град у јунско поподне. Небо се плавело у својој ведрини, облаци се ковитлаше тек на малом броју места, али не најављујући кишу, већ бејаху безазлени, питоми, паперјасти, а бесконачност, плаветнило и несагледивост чинише се све даљи. Био је то призор коме људско око може само да се диви, да ужива у њему и пожели да стигне у те непрегледне дубине и заплови слободно попут птице. Асфалт је титрао од топлоте, а људи журили да стигну кућама и расхладе се. Просјак на углу је седео као и сваки дан у то доба, молећи за који динар. Деца су трчала из школе, а мајке их дочекивале, љубећи их или грдећи што не гледају како прелазе улицу. Аутомобили су милели, шаренећи се по путу. У центру града се окупило јато голубова, летеше ужурбано и, чинило се, узнемирено, као да предосећају опасност или обавештавају о једној која се већ догодила. Унезверено су млатили крилима и махнито се залетали у људе.

Био је обичан дан у људском свету, али у птичијем се десила трагедија – једна голубица замрсила се у грање. Крила су јој била спутана. Кожа јој је на неким местима била изгуљена и назирала се крв, а перје опало. Кљуном се борила да се извуче, али све више је посустајала. Узалуд су птице својим узнемиреним летењем покушавале да дозову људе, узалуд, јер људи не обраћаше пажњу. Није им био познат птичији језик, нису поклањали пажњу њиховој трагедији, а најмање су размишљали о томе да макар за тренутак застану и виде шта се то догађа. Несрећна голубица гледала је у небо тужним очима и била свесна чињенице да вероватно никад више неће летети слободно небеским пространствима, прикључити се јату и заједно са њима наставити да живи живот на који је навила. Схватила је да је ово крај њеног живота, уколико је неко не извуче из тренутне заробљености и ослободи њена слабашна бела крила, за неки нови лет. Људи су желели да буду слободни попут птице, не слутећи да на овом свету постоје птице које су за ту исту слободу ускраћене, можда и више од људских бића. Одувек су крила била синоним за слободу, али у овом тренутку то се чинило као највећи апсурд на свету.

Девојчица је посматрала тужно птиче и трудила се да се успне уз дрво, такође безуспешно. Пела се, пребацивала ногу на други део стабла, не би ли ту успела да се закачи и остане у месту, али ноге су клизиле као по леду и дете је остајало на плочнику, упркос свом залагању и упорности. Птица је приметила девојчицин труд, али није могла да се помакне нимало, да олакша осећајном детету пут до себе. И тако, гледаше се, покушаваше да погледима размене мисли, да схвате да морају да се помире са судбином која ће снаћи немоћну голубицу… Гледаше се, голубица је покушавала да каже хвала, за труд, а девојчица је наивним детињим очима говорила колико јој је жао што није могла да учини ишта да је спаси. Око њих као да се све искључило и осећаше се изнемогло и тмурно, спознавши да ослабела крила дрхтаве и нежне птице више неће моћи да се вину у висине и језде неспутано, већ да остају да другују са крутим, грубим гранама, међу њима копнећи и чекајући свој крај.

Девојче гледаше у тај призор све тужније и коначно, прва, најтежа суза, спусти се низ бледи образ…

Život

Pre svega želim da se izvinim što je pola tekstova pisano ćirilicom, a pola latinicom. Latinicom pišem kad pišem preko telefona, pa mi je lakše da tako kucam.

Na ovom svetu svako ima svoje mesto. Svako od nas je ovde sa razlogom i Bog nas je stvorio, svakome dao određeni zadatak i doveo nas ovde da taj zadatak i ostvarimo. Verujem da svaki čovek ima određeni smisao na planeti i da je sa razlogom doveden tu, da ostvari ono što je Gospod zamislio. Tako smo svi dovedeni na ovu planetu da ispunimo svoj zadati cilj. Ljudi ostvaruju svoje ciljeve na taj način što pomažu drugima u nevolji.
Na ove Božije zadatke ne treba gledati kao na neka pravila, obaveze i norme. Na njih treba da gledamo sa osmehom, da uživamo pomažući drugima i da u tuđoj sreći pronađemo svoju sopstvenu. Samo tako ćemo zaista i biti srećni. Samo tako ćemo zaista biti ljudi.
Treba da se potrudimo da budemo ljudi na onaj način na koji su to retki uspeli. Da pomažemo drugima i kada oni od nas to ne zatraže. Da makar nekom sitnicom pokažemo nekome, da vidimo njegov problem i da smo tu da pomognemo. Jer naša sitnica nekome sigurno znači mnogo. Koliko je samo ljudi kojima je potrebna pomoć, a drugi neće ni da čuju za to, jer imaju svoje probleme, svoje brige i svoje stavove preko kojih ne žele da pređu. Ali, kada bi se svi ljudi udružili i odlučili da pomognu jednom nedužnom živom biću, svet bi bio mnogo bolji. Ovde važi ona činjenica da što više dajemo, više ćemo i imati. I zaista jeste tako.
Da li su neki ljudi predodređeni da žive na loš način i da pate u životu? Da li treba da ih pustimo da se muče tako ili treba da barem na neki način doprinesemo i pomognemo njihovom životu?
Na ovom svetu svi smo mi ljudi. Ima nas raznih i niko ne osporava da smo stvoreni da živimo tu. Svi smo mi ljudi, da, ali retko ko je čovek u ova moderna vremena. Sad se ja pitam zašto je to tako… Da li nas sopstveni ego i samoživost dovode do toga da smo slepi za tuđe nevolje? Da li zbog nedostatka empatije ne možemo da se stavimo u tuđu kožu ili jednostavno mislimo da nije naša stvar da se mešamo u tuđi problem? Ne znam. Ali, znam da uvek jeste naša stvar. Uvek je stvar celog čovečanstva. Uvek svi zavisimo od jednog i jedan od svih. I znam da svako od nas treba da se potrudi da bar na neki način pomogne ljudima oko sebe. Ako ne na neki konkretan način, svako od nas može pomoći bar toliko da se pomoli za ljude koji nemaju, koji su gladni i žedni, koji svaki dan strepe da li će preživeti. Bar to možemo da uradimo. Ako ništa materijalno, možemo bar da im pružimo duhovnu podršku i izmolimo od Boga pravdu za nedužne ljude. Jer smo stvoreni da pomognemo. Verujem da je Gospod to imao na umu kada nas je stvarao. Treba da dokažemo da smo dostojni da živimo na ovoj planeti i da dokažemo da možemo da budemo ljudi. Da je naše čoveštvo sakriveno u nama i da umemo da ga iskažemo na pravi način.

Алекса Шантић

Досада сам писала о прозним делима и писцима. Овај пут предлажем читање поезије. Шантић је један од мојих омиљених песника и увек и у свако доба предлажем читање његове поезије.

Иако веома цењен песник, Шантић није на свакога оставио исти утисак и нашло се оних који су му замерили много шта. Један од изузетно оштрих замерача Шантићу био је и Богдан Поповић, који у свом есеју о Шантићу износи мишљење оштро и врло кртично се поставивши према песништву Шантића и, пре свега, његовом језику у песмама. Он своје мишљење износи врло директно, без имало суптилности нити порука између редова, критикујући Шантића по разним основима.
Најпре снажно критикује Шантићеву потребу да буде различит од других, да не пише о ономе о чему други пишу, да у своју поезију дода нешто своје, нешто ново, не држећи се шаблона и прописаних правила писања. Језички план Поповић скоро у бесу разматра и гледа на Шантићево писање као на највећи грех, чак говори да Шантић толико мења језик, да човек када чита оно што је он написао не зна више ни о којем језику је реч. Као највећу ману Шантићевог писања, Поповић истиче некорекцију стила и логике. Како тврди Поповић, јурење за лепим речима, за песничким изразима, без обзира на то какав ће смисао испасти, неодређено казивање речи, удруживање несклапних представа, скакање с мисли на мисао, испадање из хармоније, напрегнутост, високопарност, претерана употреба фигура, метафора и персонификација, све то представља највеће мане Шантићеве поезије и главне карактеристике исте.
Такође, осврће се и на различите начине Шантићевог писања и утицај различитих песника на његово писање. На крају закључује да Шантић пише добро када пише познатом дикцијом, оном коју има у народном песништву, коју је преузео од Бранка. Међутим, када се у песмама види утицај Војислава Илића, тада је стил китњаст и писање врло лоше.
Чак и поред толико замерки, он сматра да је Шантић један од симпатичнијих књижевника и да својим родољубљем чини част српској књижевности.
Иако много критикован, Шантић у читаоцима увек измами ону посебну искру нечега драгог, неке привржености и осећања припадања. Ретко који песник то уме, признаван или критикован био.
Шантић у свом писању најчешће пише родољубиво, патриотски, привржено народу и роду. У својим песмама он је увек на страни сељака, за разлику од Јована Дучића, који је дете градске средине, иако потичу из истог краја и рођени у истим условима и исто доба. Шантић је песник народа, песник душе и песник свега оног малог, мирног и драгог у људима. Он на људе гледа као на једнаке себи, као на део себе, део свог живота, некога ко му припада и ко је ту са њим кроз све. Он јесте усамљен у свом певању, у смислу да је одвојен од породице, што се нарочито примећује у песми „Претпразничко вече“, али он је својим песмама близак народу, као да је тај исти народ део њега, управо као што је и он део тог народа. О свему пише искрено, наивно, помало детиње. Чак и кад пише о љубави, то изгледа наивно и искрено, весело и отворено, потпуно и крајње занесено оним лепим, оним скреним и чистим осећањима која га воде где год да крене, о чему год да пева, коме год да се обраћа, које год осећање у себи имао. Преноси у своје писање ту своју жељу за својим родом, завичајем, народом, људима, породицом, љубави, свим оним стварима које људи понекад узимају здраво за готово. Он у свему томе види огромно богатство и ниједног тренутка, чак и да нешто лажно представи или искриви на овај или онај начин, нећемо то приметити, јер му верујемо на реч за све што нам каже.
Он својим писањем задире у осећања читалаца, чини да се осећамо једнаким, блиским и увек повезаним са њим и његовим животом, срећама и мукама. Да бисмо разумели његов живот, његове тежње, чак и његова размишљања и жеље, сваки део њега, довољно је да само прочитамо његове песме. Оне ће нас довести до сваког скривеног кутка његове душе.

Полупани лончићи 2

На овај први дан 2019. године, сви смо поспани и не знамо шта причамо, тако да ће вероватно до вечерас бити још много поремећених речи и занимљивих изјава.

Овај пут писаћу о лапсусима и другим изјавама које смо породично правили у прилично великим количинама.

Груписаћу речи по члановима породице.

Тако је мама, нпр. имала изјаву Пинк Панктер. Поред те, једна од дражих њених лапсуса била је пауна, што би значило сауна и пакао у истом. Још једна изјава, која је у том тренутку била запрепашћујућа и смешна јесте кад смо усред лета изашле испред цркве, а она опуштено рекла: „Унутра је пакао“. Најновија је, међутим, кад је Стевану и мени уместо узети, рекла: „Ви морате умрети“. Гледали смо се пет минута сви ћутећи.

Срђа је од свих имао најсимпатичније изјаве, јер је већину рекао док је био мањи, што је потпуно разумљиво. Срђи се извињавам унапред, јер увек кука кад препричавамо ове његове исказе, али толико су симпатични да сам морала. Кад је ишао у вртић, спремали су представу за родитеље и имали да науче песмицу да певају, где је он дошао певајући: „Вртешка добога“. Сви су се питали шта то значи, али на представи су коначно и схватили. Сва деца певају: „Вртешка, тобоган…“, а Срђа виче добога. Још једна врло забавна и мени најслађа од свих о којима сам писала и о којима ћу тек да пишем јесте то кад је у свесци из веронауке написао: „Исус Хрисос се пичестио“.

Моје луде изјаве су много глупе и неко би се запитао како сам завршила и основну школу. Међутим, све су, као и код свих, биле случајне и радо их се сетим и насмејем им се. Прва у низу и мени најдража јесте бања Коврљача, на контролном задатку из природе и друштва. На моје велико изненађење, чак и дан-данас, учитељица је одговор признала, само ми исправила једно слово. Следећа од „генијалних изјава“ јесте кад сам на контролном из српског (невероватно, с обзиром на то шта студирам) написала Марко Краљевић и Мита Кесеџија. Тата ми и дан данас душу вади због тога. Следећа глупа изјава и нешто што ме тера да се запитам да ли сам нормална, јесте када сам рекла да ирваси не постоје, него су измишљене животиње. Без коментара сам на ту глупост. Такође, за певача Јашара Ахмедовског мислила сам да се зове Јашарах Медовски, јер никад нисам чула то име, а звучало је као да га тако изговарају.

Миљана је, уз мој Јашараха, имала Бранкара Дичевића и једва се објаснила са ујом са се тако не пише.

Мислим да је са лапсусима и лудим речима, Горан тих највише имао кад је био дете, али такве речи сва деца имају. Тако су, нпр. траткор, лабаво, суклијаш, тротвар, означавали трактор, лавабо, сутлијаш и тротоар. Новијих изјава било је триста, али најдража јесте кад је уместо упадне рекао упрдне и када је у продавници уместо оригана тражио оримига.

За лапсусе и неповезане исказе углавном су највише заслужни баке и деде. Тако мој деда мисли да се, уместо медицина, каже медецина, уместо поликлиника, полуклиника, после подне каже невероватно и врло тешко за запамтити – понсем понде. Поред тога, ту је и скором, уместо скоро.

Бака је одувек за Футог мислила да се зове Футок, јер је тако „прочитала“ на табли први пут кад је ишла до Новог Сада. Осим тога, уместо закопчати, каже заковчати. За то нисам сигурна да ли је последица тога што је из Славоније и да ли тако сви кажу, али знам да овде није тако и да ми је то много симпатично кад изговори. Такође, уместо сендвич, она каже сендвић.

За лапсусе и највише препричаване изјаве је заслужан теча, који има највише тих чудних, лудих и занимљивих, али запамтила сам само неколико најбољих. Тако је Милена Дравић била Драва Миленић, Стивен Сигал, је Стив Згал, а маринирана крилца су однедавно гранулирана.

Тата је, од оних које највише памтим, имао једну догодовштину која се препричава годинама. Бака га је послала да оде да јој купи лак за косу Интеса, а он по продавницама тражио Контесу, да би на крају рекао да нигде није нашао то што је тражила. Такође, уз то, тата увек каже кутљача, уместо кутлача и фата уместо вата.

Јелена (моја венчана кума, сестра или како год да је назовем, нећу погрешити) је, пак, имала једне од најсмешнијих исказа. Тако су за њу јаја млечни производ, а крава се музе за јаја и због тога су јаја млечна. И она, слично тати, каже, уместо варјача, варљача.

Најслађе и најбоље су увек изјаве деце и њима се увек слатко насмејемо. Тако је Ивона, када смо је учили да се каже хајде, уместо ајде, мислила да испред сваке речи треба да иде х, па рекла: „Хајде хопет“. Такође, пепељара је за њу била пепејица, а јогурт непоновљиви јоргут.

Анђелине изјаве су сада најсвежије и увек интересантне. Тако небо није небо, него лебо, медуза је мегуза, лабуд је или јабуд или ладуб, шаргарепа је сабавепа, а пљескавица кецавица. По њеној слаткој дечијој логици, мушкарци у нашој породици се презивају Донго, а жене Донга, јер је „а“ женско слово, а „о“ мушко.

То су укратко, а нашироко изјаве и лапсуси моје породице, којих има још много, али неки просто не могу да се опишу, морају да се чују.

Нова година

За ово новогодишње вече, ево једна кратка прича о новогодишњој вечери која је била не тако бајна, али, због људи са којима сам је провела, запамтила сам је као лепу и драгу.

Пре отприлике седам година новогодишње вече сам провела код сестре. У Шапцу је био неки занимљив концерт на тргу, па ме је позвала да идемо заједно. Концерт нисмо ни дочекали, напољу је било прехладно, а на тргу је било толико пијаних тинејџера, који су у пролазу пипкали жене и бацали им петарде у косу. Отишли смо кући одлучивши да гледамо неки филм. Наравно, и то се изјаловило, јер је нестала струја. Ништа није ишло по плану и тако смо одустали од чекања Нове године. То ми је био један од глупљих дочека, али с обзиром да сам била са драгим људима, био је један од оних које памтим. Нарочито следећи дан када је Ивона са својим кућним чаролијама успела да измами осмех на лице, бесни осмех забринуте тетке, али у себи онај искрено, луди смех који тера људе да грокћу јер не могу да дођу до ваздуха. Ивона, која је тада имала четири године, била је хиперактивно дете и урадила би буквално све да привуче пажњу. И тај дан је било тако. Сестра је била у дворишту, а ја сам седела са Ивоном. Играла се са мачком, а ја сам буквално на двадесет секунди отишла до купатила, да јој сипам воде. Кад сам се вратила, прво сам се престравила кад сам видела призор. Ивона је мачка умотала у лампице са јелке, а мачак, миран какав је био, стајао је и светлео. Претрнула сам јер сам замислила њену руку која иде ка утичници и спаљеног мачка, али слику мачка који светли нећу заборавити ни за сто живота. Лампице су му улазиле у уши, падале преко очију, реп му је био умршен потпуно, а он је био миран, није рекао ни мјау.

Срећна вам Нова година! Желим свима, више од свега на свету, мир и слогу и стрпљење, затим здравље, љубав и људе који ће вас волети онако како вам је потребно. Не желим вам новац, нити било какве материјалне ствари. Желим да остварите оно што сте пожелели, да завршите оно што сте започели и уживате у ономе што имате. Да у новој години буде више осмеха, а мање суза. Срећна Нова година!

Нушић/Гогољ

Због недостатка времена, јуче нисам писала, а и данас тек увече успех да ухватим мало времена. После претходног текста, нисам хтела да следећи одмах буде наставак. Наставак пишем сутра или прекосутра, за почетак године један текст за смех. Данас, међутим, имам предлог за читање. Овај пут то није дело, него два одлична писца. У питању су наш Бранислав Нушић и руски Николај Васиљевич Гогољ, а дело препоручујем било које, јер је свако, писано њиховим пером, одлично.

Погледавши стваралаштво Бранислава Нушића, приметићемо да његов опус обухвата дела која су испред свог времена, с обзиром да су писана пре читавог века. Иако се Нушић подразумева за савременог писца, не можемо, а да се не осврнемо на чињеницу да сто година и није тако кратко време и да се за толико година могло доста шта променити у друштву и свету уопште. Могло је. Међутим, није. Нушић је пре сто година писао о темама које су актуелне и дан-данас и вероватно ће бити актуелне и наредних сто, па и више година. Дакле, Нушић је свевремени писац, с обзиром да су и његова дела свевремена.

Осврнувши се, међутим, на дела Николаја Васиљевича Гогоља, схватамо да се његова и Нушићева дела не разликују по много чему. Износе већином исте ставове кроз особине јунака својих дела, хуморизују исте теме и осврћу се на исте мане карактера кроз своје писање. Да бисмо разумели Нушићева дела, морамо да сагледамо и Гогољева и обрнуто. Очигледно јесте да је Гогољево писање утицало на Нушића и његову комедиографију, а питање да ли су теме њихових дела баш толико блиске стварности остаје да лебди и да својим редовима показује колико је то, заправо, истина.

Схвативши да су теме писања годинама остале исте, мисао нас води томе да нема више много шта да се каже новим и новим делима, јер она постају иста као и претходна, али, да ли је то заиста истина? Иако исте теме, наизглед исте ситуације и јунаци, сваки писац има свој начин доношења једне исте укалуповане реалности. Нушић и Гогољ то чине хумором и сатиром, иронизујући стварност и чинећи је тако својевремену, испред свога времена и свевремену, чак ванвременску и сталну, актуелну увек и у сваком добу и стварности.

Полупани лончићи 1

У сваком дому и друштву постоји увек макар један шаљивџија. Код нас су то, често, сви, ненамерно и потпуно спонтано. Свима се некад десило да изговори нешто, а онда се касније сам себи смеје какву глупост је изрекао. Моја породица је у томе врло успешна, толико да сам једно време састављала списак свих неизмерно забавних изјава које су изашле из наших уста, толико ван памети, да имам осећај да нам треба колективни ремонт мозга и скупљање тих силних полупаних лончића у глави. Пошто их има толико много, расподелићу их у два или више текстова. Тако ћу у првом писати о текстовима песама које смо разумели потпуно погрешно и створили врло забавне верзије.

Највеће глупости углавном и лупамо када су у питању текстови песама. Мама је у томе ненадмашна, а и ми остали не заостајемо много. Тако је мама уместо текста песме који гласи: „Ноћни живот на Балкану био је к’о сред Париза“, разумела: „био је ко сепариза“ и поред тога врло упорна била у настојању да схвати шта значи та реч, упоређујући је са паризером и немајући појма шта би поменути тражио у песми. Такође, песма: „Идем путем ока бистра“, добила је потпуни обрт у мамином извођењу, где је тај пут „од кабистра“, мислећи и опет разлажући шта то значи. У њеној интерпретацији, кабистар је нека врста калдрме. Поред тога што она скоро ниједан текст не разуме у потпуности, тата још додаје уље на ватру и сваки текст измени кад пева, па је тако мама дуго времена мислила да текст уместо: „да си моја вереница од тог дана сви су знали“ иде: „да си моја веверица“… Поред тога, кад се споје мама и Горан, ти текстови добију надреалне и потпуно фантастичне ликове, јер су од текста: „овој птици крила ломио“ разумели: „хоботници крила ломио“ и данима се питали каква је то хоботница из бајке. Такође, поред те заједничке, Горан је имао фантазију да у песми уместо текста: „над женама жена“ певач изговара: „та ћелава жена“ и запрепастио се кад је сазнао да није ни близу. У неразумевању текста Стеван, тата и ја смо мало бољи, али не довољно. Стеван је мами за петама, а и ми смо близу. Тако је уместо: „с другим ћу се борит’ за тебе, кунем се, кунем се“, он разумео: „куренце, куренце“ и саботирао слушање истог, јер је „вулгаран“. Поред те, у још песама је нашао исте мотиве. Најистакнутији је текст: „Something in my bones, something under skin“, у коме је врло запрепашћујуће, разумео: „Something in my balls“, па ко разуме схватиће о чему причам. Моја најлуђа изјава када је у питању текст неке песме јесте када сам уместо: „сад су шофери, магационери“, разумела: „сад су шофери, магарци, онери“ и данима се питала шта су то, доврага, онери. Тата је често врло упоран у настојању да нам своје изузетно занимљиве обраде песама утуви у главу (не дамо се тако лако), али и поред тих које намерно мења, ту је и један који заиста никад не зна како иде, а то је: „почупаћу бохоре од лала“. Сви знају, наравно, да су у питању бокори, међутим, бохори су њему много занимљивији те песму већ годинама тако пева.
Када људи са стране то чују, вероватно мисле да нисмо баш при чистој свести, међутим, уверавам вас да се ми много забављамо, а поред тога, уосталом, ништа није ни важно.

УМЕТНИЦИ У РОМАНУ „ПРОЉЕЋА ИВАНА ГАЛЕБА“ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ И ПРИЧИ „МЕГАЛОС МАСТОРАС“ БОРИСЛАВА ПЕКИЋА

Ево још једног предлога за читање. Роман „Прољећа Ивана Галеба“ може да се чита изнова и изнова и то је један од најбољих које сам икада прочитала. „Мегалос масторас“ је прича коју нисам донедавно прочитала, међутим, када јесам, утисци су одлични.

            Приче о уметницима, ма какви они били и ма чиме се бавили су углавном сличне по многим детаљима. Углавном се говори о преданости, раду, љубави и вољи за неку уметност, која их прати кроз цео живот и за коју се боре на сваком кораку. Ни ове две приче се не разликују много од стандардног калупа приче о преданом уметнику. Међутим, свака од њих је на свој начин посебна и на свој начин слави људску посвећеност свом послу, свом позиву и својој љубави према уметности којом се бави.

            У причи „Мегалос масторас“, уметник Кир-Ангелос бави се уметношћу израде дрвених предмета, тј. резбаријом. Свом послу посвећен је до крајњих граница, послу даје целог себе и изради предмета од дрвета потчињава све атоме своје љубави и, чак, здравља.

            Друга прича јесте о Ивану Галебу, виолинисти који је посвећен својој врсти уметности од малена, када је још као дете пронашао стару виолину на тавану и истог тренутка заволео њен звук. Он је приказан из другачије перспективе, као педесетогодишњак у болничком кревету, који размишља и машта о животу и својој уметности.

            Приче су међусобно једнаке по томе што описују уметнике у свој својој посвећености и љубави према ономе што раде, али разликују се по томе што је сваки у различитом добу и тежи ка нечему другом. Иван Галеб се сећа своје уметности и волео би да опет буде присутна у његовом животу, а Кир-Ангелос није свестан своје уметности на тај начин, он је осећа само као нешто што мора да заврши и чему посвећује целог себе. Док Кир-Ангелоса његова уметност води у смрт, Иван Галеб захваљујући својој преживљава.

            Јунак Иван Галеб је човек на крају свог живота, који размишља о животу, уметности, многим животним темама на самртничкој постељи, сећа се и размишља о прошлости. Писац је кроз речи Ивана Галеба и кроз његове мисли на неки начин провукао и своје мисли о уметности и животу. Иван Галеб кроз своје мисли износи своје основне ставове о уметности. Тако он тврди: „Велики уметник је само онај који у својој личности удружује велики ум, велики дух и велики таленат.“ Тиме Галеб говори да уметник мора цео да се посвети уметности и да да све од себе да би у уметности могло да се ужива. Он говори о томе да кроз уметности уметник спознаје читав свет око себе. Галеб тврди да је уметност оно што јесмо, за шта смо се родили и оно што поседујемо, а не оно што бисмо хтели да будемо или да постигнемо. Дакле, он на уметност гледа као на чист таленат и стил живота.

            Иван Галеб своје ставове износи кроз лутање у мислима и причама у болничком кревету, дигресије и упадање из приче у причу. Тиме одаје утисак праве уметничке душе која лута и лебди у својим мислима и својим токовима, који нису наизглед разумљиви обичном човеку, већ само и искључиво ономе ко их поседује, ако чак и њему. Иван Галеб је размишљао и дискутовао о више врста уметности. Дискусијом о књижевности кроз лик Ивана Галеба и његових опонената, Владан Десница је дао себе и своја размишљања. Иван је био уметник у сваком смислу те речи. Губио се у мислима и размишљањима о својој уметности, музици и уметности уопште и то га је на неки начин дуже одржавало на животу.

            Кир-Ангелос је у великој мери сличан Ивану Галебу. Међутим, он не сматра да је уметник само онај који се родио да би то био, већ да се треба трудити и тежити савршенству шта год да радимо да бисмо постигли уметност. Он то чак и не говори, него својим поступцима доказује. Био је посвећен свом послу и губио се у њему до те мере да нико није смео да му приђе док ради. У причи се говори о томе да је правио неку столицу за неког утицајног човека. Али, то није била само нека столица, већ столица коју је хтео да исклеше од огромног комада дрвета. То је радио толико дуго, да су људи већ почели да се брину шта се дешава. Нико није смео да му приђе и уђе у ту просторију у којој је он радио. Забрањено им је било да покуцају на врата чак и да неко у кући умире, јер је смрт земаљска радња, а ово што он ради је много изнад тога и изнад свега. Један дан је дошао неки човек да види како напредује израда столице, да би схватио да столица ни не личи на столицу, већ на само велики пањ. Уметник је тврдио да ће од тога настати столица и да уметничко дело мора да буде ссавршено кад се заврши. Он је, у ствари, тежио ка томе да своје дело заврши и давао је целог себе, јер је веровао да у супротном дело неће изгледати толико савршено колико мора. У то време људи су умирали од куге. Међутим, Кир-Ангелос се некако није обазирао на то, радећи на својој столици. Када је столицу завршио гледао је у њу као у божанство. Седао је на њу свечано и чак јој на тај начин и прилазио. Данима не би излазио из собе и проводио би врме на столици коју је израдио. У неку руку може се рећи да је био параноичан и да није дозвољавао никоме да приђе његовом делу, да је чак био помало шизофрена личност. Међутим, његова уметност лежи управо у томе. Он је био спреман чак и да умре за своју уметност. И то је и учинио. Седео је на столици до своје смрти, толико да касније нису могли ни да га одвоје од ње, стопивши се као да су једно. Тиме је испунио свој задатак и свом животу и уметности дао је смисао. Живео је за уметност и због уметности је и умро.

            Једине разлике између ова два јунака јесу управо у томе на који је начин уметност важна за њих. За Ивана Галеба уметност је значила живот и одржавала га на животу, док је за Кир-Ангелоса уметност значила и живот и смрт и све између и зато је за своју уметност и умро. Једног је уметност одржавала на животу, док је другог одвела у смрт.

Еx Ponto

У зимским данима најлепше је сести поред ватре и читати. Можда то звучи као клише, али је то заиста најбоља ствар коју човек може да уради. Ако се неко слаже са мном, моја прва препорука је „Еx Ponto“ Иве Андрића.

Сам наслов „Ex Ponto“ Андрић узима из Овидијевог дела „Epistulae ex Ponto“, у коме он пише о својим патњама и утисцима из прогонства. И сам Андрић је прогнан из нормалног света, свог стандардног окружења и своје свакодневнице, где у себи види сличност са Овидијем и његовим прогонством, те своју патњу поистовећује са његовом.

            Он у књизи не пише о својим тамничким данима и дешавањима у ропству, већ разговара са својом душом, говори о својим унутрашњим борбама, присећа се фрагмената из претходног живота, те разматра људску егзистенцијалност на овом свету и размишља о законитостима живота и нашем и свом боравку у истом.

            Писац у књизи своје мисли и осећања ређа оним редом како му надолазе, чиме појачава утисак тамничког лудила и слуђености, дубоке меланхоличности и апатије. Међутим, да бисмо схватили пишчеву свест и муку, није довољно само се осврнути на чињеницу да је у тамници, нити да у том тренутку има само двадесет и три године, године које су и даље младалачке, полетне и неспутане, те их не може зауставити ни највећа несрећа и самоћа. Да бисмо схватили писца и његова меланхолична размишљања, осећај самоће и отуђености у свету, морамо схватити да те мисли нису последица тамничења, нити самоће, одвојености од датог света и неуклапање у дате калупе.

Морамо знати да та врста меланхолије не долази сама од себе, не зависи од догађаја који се дешавају, није повезана са патњом, самоћом, прогоном, тлачењем, нити било каквом одвојеношћу од света. Та пишчева меланхолија је, иако у том тренутку појачана местом и ситуацијом у којој се налази, на неки начин његова лична карта и његова пиродна потреба да о свему размишља, да све анализира до граница надреалног, да свему да смисао и да у свему види некаквог отуђеног себе од света и неко неразумевање од стране околине, на страну то што је у том тренутку то заиста тако и што се налази на месту на ком се заиста налази, физички одвојен од људи од којих је одвојен још давно, двадесет и три године пре писања овог дела, самим својим рођењем. Као уметник, писац и мислилац, он је на неки начин цео живот утамничен у мислима и разрешавању и реалних и апстрактних сплетова догађаја, проблема и њихових решења. Таква размишљања тамница не мења, само чини да има много више времена да те своје мисли разрађује, расплиће, разуђује до крајњих граница, а онда сажима и прави од њих неки свој осећај склопа и оквира за све те своје бриге и патње, спреман да их као такве, добро разрађене и промишљене, стави на папир, да бисмо ми добили ово што и дан-данас читамо.

Он у књизи дочарава Дисов стих: „То је онај живот где сам пао и ја“. На неки начин, ова књига лирских записа представља сваког уметника и сваког човека прогнаног из стварности у којој се налази отуђен од света и свега што га окружује. Андрић овим делом покушава да дочара отуђеност, не само у његовом случају утамничења, већ у сваком случају отуђености, што уметници најбоље разумеју, јер су увек на неки начин растрзани између стварног и света маште, света замишљеног у својим тежњама, својим мислима и плановима. Растрзани између онога што други виде као нормално и оног што они за себе сматрају нормалним и стварним, правим животом.