Parada ponosa

Svake godine se raspravlja o tome da li će parada „ponosa“ biti održana i svake godine se iznova pokreće pitanje zdravorazumskog rezonovanja ljudi na samom vrhu vlasti u Srbiji. I ti isti ljudi i dalje imaju podeljeno mišljenje kad je LGBT populacija u pitanju. Neki čak i ne podržavaju tako nešto, ali se plaše za ugled zemlje, što, morate priznati, čini jednu kontradiktornost. Jer, složićete se, takva parada ne može, na moralnom nivou, koliko god to diskriminišuće zvučalo, podići ugled ove ionako dovoljno posrnule države, već naprotiv – može je samo još više srozati.
I dok se oni na vlasti plaše zbog političkih pitanja i ulaska u Evropsku uniju, zbog čega se verovatno i ugledaju na njene članice, šta o tome svemu misli narod?
Narod se većinom ne slaže sa održavanjem parade, tj. isticanjem nečega što, samo po sebi, ne bi trebalo da se ističe. Ali, ko narod uopšte i pita za mišljenje?
Živimo u demokratskom društvu, u kom bi glavna i vrhovna trebalo da bude upravo vlast naroda, a mi smo postali samo beznačajne lutke kada je naš sopstveni život u pitanju. Gde li je narod kada se donose ovakve odluke?
Da li i građani tu treba da se pitaju nešto? U današnje vreme postoji samo nekoliko ljudi koji u Srbiji donose odluke i oni kao da su programirani da „strateški i planirano“ odgovaraju na sva pitanja od značaja za ostale.
Svako ko živi na ovoj planeti ima pravo da sam odlučuje o svom životu. I sigurno su mnogi od pripadnika LGBT populacije dobri ljudi, a neki i loši, uostalom, kao i u svakom kutku Zemlje i u bilo kojoj društvenoj grupi. Smatram da im ne treba suditi po njihovom seksualnom opredeljenju, ali kao što već rekoh, njihovo seksualno opredeljenje je samo njihovo i mislim da treba da ga zadrže za sebe i sačuvaju svoj ponos, na onaj način na koji je to najlogičnije.
Mislim da su oni ljudi kao i svi ostali i da se ne razlikuju od mene i drugih ni na koji način (sem po intimi svoje spavaće sobe) i baš zato što su isti kao i mi, ne treba ni na taj način da odudaraju od naših života. Njihova intima treba da ostane ništa drugo do, upravo to- intima. Jer, koji heteroseksualac paradira ulicom i govori svima šta radi iza zatvorenih vrata? Dobro, ima i takvih, ali i za njih se smatra da nisu normalni.
Ljudski deo mene, deo koji se zalaže za prava svih ljudi, različitosti i odlučivanja, na njihovoj je strani i poštuje ljubav za koju se zalažu. Potpuno razumem potrebu da budeš sa osobom koju voliš i da ti bude dozvoljeno da tu vezu ozakoniš. S te strane, razmišljajući racionalno, zalažem se za to da se dozvoli zaključivanje brakova između pripadnika LGBT zajednice. Međutim, religiozni deo mene, teški moralista koji izvire iz svake pore, čak i dok govorim ove reči, buni se i govori da je to sve neprirodno. Svi se slažemo da je čovek stvoren da voli različit pol, da smo u svrhu produženja vrste i opstanka napravljeni i prirodno nam je da na taj način funkcionišemo. Sve drugo, prosto, nije prirodno. Ali, postoji. A time što se zabranjuje neće se iskoreniti. I zato jesam za to da se dozvole prava, ali bez paradiranja i isticanja različitosti. Svaka osoba je različita i bez da o tome javno trubi. Dakle, jesam za to da imaju ista prava, ali nisam za održavanje parade ponosa, koja je ništa drugo, nego privljačenje pažnje i izazivanje netolerancije.

Zalažem se za prava svih, zalažem se za ljubav, za porodicu, za vaspitanje, sve što je pristojno i dobro. Ako se neko ne uklapa u kalupe društva, ne znači da je, samim tim, loš čovek i da mu ne treba dozvoliti da ima prava i da živi na način na koji oseća da treba. Ne razumem mnoge stvari na svetu, ali to što ih ja ne razumem ili ne podržavam, ne znači da će one nestati. Ukoliko nam se ne sviđa šta neko radi, ne treba automatski da tu osobu otpišemo i pravimo se da ne postoji. Uostalom, niko od nas nije tu da sudi. Svi smo ovde sa ciljem, a taj cilj nije da gledamo šta drugi rade i upiremo prstom. Svačiji cilj je tolerancija, strpljenje, trpljenje, sloga i mir. A iznad svega toga ljubav prema svim pripadnicima ovog sveta i ovog života, čime god se oni bavili i šta god radili. Tu smo da jedni druge volimo i praštamo međusobno. I zato, umesto da upiremo prstom u tuđi trn u oku, treba da se prvo postaramo da svoj balvan izvadimo. Tada će nam biti mnogo bolje.

Sramota

Ovih dana nisam uopšte u raspoloženju za pisanje. Inspiracija mi je nula, a volja još manja. Ali, ipak… Sedim u Domu zdravlja i čekam, evo već dva sata i četrnaest minuta. Zbog prehlade i nekih uputa. U čekaonici još tri žene, nije gužva. Na sestrinskom šalteru rat. Svako ima svoje potrebe i probleme, a sestra ne može da se izbori sa svima odjednom. Ljudi postaju bezobrazni i svađaju se. Sklonila sam se dok nije došlo do tuče, za koju, sudeći po nesnosnoj buci koja odande dopire, nisam sigurna da se nije dogodila u narednim minutima. Okrećem se da vidim šta se dešava. Jedna baka se dovlači do šaltera, ne može da stoji na nogama, a klinac od nekih sedamnaest godina se gura preko reda i skoro sruši jadnu ženu. Ljudi ga kritikuju i viču uglas, ali on se ni najmanje ne obazire na to. Gledam i ne verujem.

Sedim ispred ordinacije, unutra je žena, kao i svi mi, bolesna, na pregledu. Isti balavac od malopre uleće u ordinaciju i otkriva prizor polunage žene svima nama koji čekamo. Najgore od svega je to što čak nije ni izbačen. Samo su ga primili preko reda, jer pravi probleme. Umesto da preko reda idu stvarno bolesni pacijenti, kao pomenuta baka koja jedva stoji, pa i da joj nije ništa, ipak zbog svojih godina i stanja ima pravo na neke privilegije. Ne! Ovde privilegije imaju oni koji su bezobrazni. Oni koji su kao ovaj dripac, nevaspitani i vidno pod dejstvom nekih opijata. Imaju prednost oni koji prave probleme, da ne bi više pravili smetnje. Shvatam da je teško sestrama da učine pravu stvar, lekarima takođe, a ljudima koji čekaju još više. Ali, moralo bi da postoji nešto ili neko ko će to da reši. Stanje u zdravstvu je postalo katastrofalno.

U ordinaciji vrata ne mogu da se zatvore kako treba, pa se svaki minut otvaraju. Venecijaneri ne rade i bilo ko sa ulice može da vidi pacijente u ordinaciji. U toaletu vrata, takođe, ne funkcionišu. U zalihama lekova nema onih koji su potrebni. Žena ispred mene hoće da kupi lek koji treba da primi, u apoteci nema. Dobijam inhalaciju, prošli put sam ostavila višak leka, nema ga. Nije problem kupiti lek, nije problem ni ostaviti višak, jer će nekome zatrebati. Problem je to što se izdvajaju silne svote novca za podizanje kojekakvih spomenika, koncerte nabeđenih zvezda i slične gluposti, a za osnovne lekove u Domovima zdravlja nema sredstava. Da ne pričam o lečenju dece sms porukama. To i nije čudno, kad vidim da za neke sitne i osnovne stvari ne postoje sredstva. Pitam se ko izdvaja sredstva za lečenje i gde ista nestaju, kad u svrhu za koju su namenjena, nisu uložena. Pitam se da li bolesnicima, pa i tim istim lekarima, koji tu borave svaki dan, treba da se uruši i krov na glavu da bi neko posegnuo da nešto radi. Da li ljudi treba da umiru jer stručni kadar odlazi iz zemlje, a onaj preostali (srećom i hvala Bogu, naletela sam na takve) nema nikakve uslove za rad? Da li niko od tog naroda koji tu dolazi ne vidi tu situaciju ili nema pravo glasa? Znam samo da je to jedna silna tuga. I postaje sve tužnije. Treba da se stidimo kao država, kao narod i kao ljudi. Imamo potencijala, ali ne koristimo ga. Puštamo da trune i da propadamo u nezainteresovanosti i flegmatičnosti. Sramota!

Zima

Prelepi snežni prekrivač prekrio je naš grad. Ljudi rumeni od daha vetra, deca razdragana, prave Sneška Belića i grudvaju se. Životinje se raduju i čude pahuljama koje promiču. U kućama gore vatre, sva lica koja sede pored nasmejana su i dobro raspoložena… Sedim pored vatre ušuškana u ćebe i čitam… Na šporetu se krčka ručak, svira lagana muzika, idila… Svi uživaju u čarima zime i snežnim čarolijama.

Možda u nekom filmu. U stvarnosti je isto tako, samo ni slično. Napolju je bljuzgavica i blato do pola nogu, ako planiraš da izađeš iz kuće moraš da poneseš ribarske čizme, naravno, ako želiš da ostaneš čist. Deca vrište i guraju jedni druge u ostatke prljavog snega, ulaze u kuću blatnjavi, mame viču na njih. Sneško izgleda kao da ima psihičkih problema. Šerpa po šporetu skače, kipi ručak, jer su svi zauzeti čišćenjem blata po celoj kući. Napolju uši otpadaju od zime, a svi se smeju, jer su im usta ostala zaleđena u tom položaju. Kod nas u kući je, otprilike, sedamdeset i tri stepena. Sedimo u majicama na bretele i hladimo se čime stignemo (lepeze od letos, naravno, ne možemo da nađemo). Deset puta uzimam da čitam jednu rečenicu, ali me udara plamen peći i ošamućuje na par sati. Životinje ušle u zgradu, grebu po vratima, beže od hladnoće, drhte… Svi slinavi, glava mi puca od prehlade, tresem se, a vruće mi je… Ah, što nisam medved, pa da spavam zimski san?

Dosta je, zimo! Bila si, videli smo te, sad je vreme da ideš. Srešćemo se mi opet. Nadam se, ne skoro.

Злочин и казна

Данас сам почела да пишем не знајући шта и о чему. Напољу је хладно, а ја сам прехлађена, не излази ми се и не ради буквално ништа. Али, једну ствар могу да радим увек. А то је читање. Моја омиљена књига је „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Књигу сам читала до сада пет пута, а вероватно ће их бити још много. Сваки пут кад сам је прочитала, међутим, осећај је био потпуно другачији, наишла сам на потпуно нове ствари и открила потпуно нове поруке. Сваки пут је, ипак, ово остала моја омиљена књига и што је више пута читам, постаје ми дража. Пишући ово, опет добијам жељу да је читам, али знам да то овог момента не смем да урадим, јер ћу онда узети из библиотеке све књиге Достојевског које поседују, а с обзиром да се ближи испитни рок, не могу себи да дозволим такав маратон читања, тако да ћу, овај пут, само да пишем о овом делу. А, чим прође испитни рок, наравно, нећу часити часа да почнем да је читам испочетка.

Читајући редове овог дела почела сам да размишљам о Раскољниковом мотиву за убиство. Дошла сам до закључка да је он починио убиство само да би видео да ли би га гризла савест. Желео је да провери да ли би успео да сакрије доказе и да ли ће ико да посумња на њега. Међутим, савест га није мучила на уобичајен начин. Није осећао да је учинио ишта лоше, само је бринуо да га неко не открије. Да ли је онда то учинио због тога? Или је ипак његов мотив био нешто друго? У неким тренуцима чинило ми се да је мотив нашао у томе што је она била богата. Али, њему није требало њено богатство и није га желео. Само је желео да ослободи друшто једне такве особе, када око себе стално виђа оне супротног друштвеног слоја, коме је и сам припадао. Био је убеђен да она не заслужује да живи и да она само смета на овом свету. И због њеног убиства се није кајао. Слично као Мерсо у „Странцу“, Раскољников чини лоше не осећајући снагу добра.

Са друге стране, у причи имамо Соњу, која је чинила грехе, како би прехранила породицу. Знала је да чини лоше, кајала се због тога, али се због породице жртвовала. Њена душа је била толико чиста, неискварена начином живота на који је била приморана.

У даљем току приче, те две душе се сударају. Читајући, запитах се да ли ће Соња успети својом добротом и љубављу да натера Раскољникова да се покаје за своја учињена дела. Она га је разумела, није га осуђивала и у сваком тренутку била ту за њега. Опростила му је оно што је учинио, јер је поседовала једну велику љубав, несебичну. Љубав коју поседује само мајка, на земљи, а на небу Господ. Својом љубављу је успела да продре и до његове.

Колико је ово дело савршено говори и чињеница да се може тумачити на различите начине, читати много пута, а да сваки пут схватиш, као што сам већ рекла, потпуно другачије и да се сваки пут изнова запиташ да ли се неки Раскољников крије у твом комшилуку и да ли познајеш неку Соњу, која има у себи толико љубави да ниси сигуран да ли је човечије или, пак, божанско биће. Читајући ову књигу, још и пре краја пожелиш да поново почнеш. Ретко које дело има такву моћ. У томе је његова вредност.

Fakultetsko obrazovanje

Razmišljam ovih dana o fakultetu i učenju. Razmišljam o tome često, ali sad naročito. Ali, samo razmišljam, iako je januarski rok za dve nedelje, a ja još ne učim, nego samo razmišljam o tome. I tako svake godine. Kad nije ispitni rok, mogla bih do iznemoglosti da čitam svo to gradivo, ali kad treba, kao sad, na primer, onda nema šanse da uzmem u ruke da čitam, kao da je, u najmanju ruku, gubavo. Ili uzmem, ali samo gledam u to ili mi druge stvari odvlače pažnju. Tada mi se sve drugo čini zanimljivije. Mogla bih da pročitam stotinu drugih knjiga, odgledam milion filmova, spremim celu kuću, čak bih ribala najgoru masnu tepsiju (priznaćete, niko od vas to ne voli da radi), idem u šetnju po snegu, iako ga ne volim ni na slici, samo da ne moram da uzmem da učim. Tim odlaganjem kao da sebe kušam i guram do granice kada zaista moram da uzmem da pročitam to što treba i položim taj ispit. Dešavalo se da za ispit učim po dva meseca. Dešavalo se da učim jedan dan. I uvek su mi draži bili položeni ispiti za koje sam učila samo jedan jedini dan. Kao sopstveni uspeh. I svaki put kao da hoću da oborim lični rekord, da što manje vremena učim, da bih osećala veću satisfakciju kad položim. Zvuči čudno, ali tako je.

Takođe, nikada nisam razumela one koji na poslednjoj godini fakulteta odustanu i prosto ne završe. Sad kad sam ja na kraju, razumem ih potpuno. Time ne govorim, kao što to misle mnogi kad izgovorim da ih razumem, da ću i ja to da uradim. Ne bih mogla da odustanem nikada, jer sam uložila previše truda, upornosti, vremena, neprospavanih noći i vožnje po svakakvim autobusima, na stranu novac i silni troškovi. Ne bih mogla da odustanem zbog sebe, svog osećanja da bih tada ja bila nekako nedovršena, da bih uvek razmišljala o tome. Ne bih mogla da odustanem od nečega što volim i čime želim da se bavim, iako je u jednom trenutku postalo teško. Ne racionalno teško, kao teško gradivo, strogi profesori ili nešto slično. Postalo je teško psihički i postalo je teško razmišljanje da kad završim neću imati šta da radim, jer posla u struci nema. Ima, ali je već zauzeto svako mesto koje postoji. Ipak se nadam da ću, kad završim još ovih nekoliko ispita, za mesec ili dva, da nađem posao, da se desi neko čudo i da prosto uspem da nađem posao koji želim i za koji radim i trudim se tolike godine. I ne, nikada ne bih mogla da odustanem od tog sna. Ali, razumem i one koji to učine. Razumem da im se mozak zasitio i da im je dosta svega. Potpuno mi je jasna njihova borba i krajnje predavanje i bacanje svega niz vodu. Ali, isto tako znam da je sigurno nezamisliva sreća koju osećaju oni koji se izbore i završe, iako im je svega već dosta. Taj osećaj ne bih menjala ni za šta. I tom osećaju težim.

Dakle, u ime učenja i završetka fakultetskog obrazovanja, odoh da učim. Nadam se da ću ovaj put to zaista i uraditi.

Албер Ками

Ево још једног предлога за читање. Уз роман „Процес“ Франца Кафке, „Странац“ је још један роман апсурда и врло је занимљив за читање, с обзиром да већина људи не размишља на тај начин, па се удуби у читање и схватање истог.

„Странац је роман који припада раздобљу касног модернизма, где је као тема преовладавао приказ живота као бесмисленог, чак апсурдног, у коме су случајности и бесмисао у чињењу и живљењу заступљене много више од било какве законитости.

Ками је развио својеврсну филозофију апсурда, којом је желео да докаже и објасни живљење без смисла и доведе до прихватања сопствене беспомоћности у животу који сам по себи представља читав низ апсурдности. Роман „Странац“ састоји се из два дела. Први део описује Мерсоов живот на слободи, догађаје на које он гледа потпуно равнодушно и све му је свеједно. Други део романа представља његов живот лишен слободе, где он у своје психичко стање уноси, поред те равнодушности, и неку срећу, када схвата да је осуђен на смрт.

Он приповеда у првом лицу, али објективно и потпуно истинито, не жели да се оправдава, а свој живот сагледава концизно и рационално, без мешања емоција. Његов живот се описује од тренутка када сазнаје за смрт своје мајке до момента када чека сопствену смрт. У сваком од тих тренутака, он не износи никакве емоције, осим оних осећања која су чисто физичка. Сматра да живот нема сврху, никакав виши циљ, ослобођен је религијских норми, не тежи моралности. Јасно даје до знања да је за њега исто чинити добро или зло, јер шта год чинио, смрт га засигурно чека. Он чини зло, јер не осећа моћ добра.

Мерсо је потпуно индиферентан према стварима које се дешавају око њега, као да га се оне уопште не тичу. Искрен је и не жели да неким лажним сутама или осећањима нарушава своју равнодушност. На суђењу за убиство које је починио сви покушавају да за то нађу неки разлог, да објасне његове поступке његовом хладнокрвношћу. Он том сликом хоће да покаже како не мора све да има разлог, да се неке ствари, једноставно, дешавају без икаквог смисла, сасвим ирационално. Људи у судници не желе да признају да је свет ирационалан и у свему траже смисао, којег овде, управо, нема.

Светлост је у роману представљена управо супротно него у стварности. У њему светлост изазива негативна осећања, заслепљује га и нагна на убиство, док у затвору, ван присуства светлости, он бива срећан. Не жели да пред друштвом глуми и спознао је апсурд живота, због ког је потпуно равнодушан према институцијама и понашању друштва које се од њега очекује. Због тога га друштво, а и он сам себе, сматра странцем, потпуним странцем у животу навика и илузија.

Дечији несташлуци

У последње време много често се сетим тренутака детињства и несташлука које смо чинили и којима смо задавали главобоље родитељима. С обзиром да је Горан млађи од мене само две године, умели смо заједничким снагама да правимо чуда. Поред нас увек су били и кумови – Никола, који је млађи од мене годину дана, и Немања, који је млађи од Горана годину дана. Са њима смо проводили сваки дан. Кад су наши родитељи радили, њихови су нас чували и обрнуто, тако да смо сваки дан по цео дан проводили заједно. И када родитељи нису радили, ишли бисмо код њих, они долазили код нас или заједно ишли на трећу страну. Са Николом сам се увек највише свађала, чак и тукла, много смо нервирали једно друго, али ми је увек био као други брат. Чак ми је био кум на црквеном венчању ове године. До идеје за овај текст сам и дошла управо због разговора са њим и присећања разних лудорија које смо радили. Горан је често био зачетник најблесавијих идеја и коловођа, јер има јединствен смисао за хумор. Он и ја смо се као деца свађали и тукли свакодневно, а кад би неко само такнуо оно друго, скакали бисмо у одбрану. Немања је увек био мало повученији и одвојен од нас, често смо нас троје, као старији, умели да збијамо шале са њим, али је ипак био важан део групе, као и свако од нас и најмање нас је увлачио у проблеме.
Нешто што је нашим родитељима било вероватно најиритантније јесте сваки дочек Нове године, не због дочека као таквог, него због представа које смо ми правили сваке године. Сценариста и режисер, као и тон мајстор и писац пропратних текстова сам била ја, од како се сећам па до, отприлике, десете године. Данас ме је срамота кад схватим колико су те представе биле глупе, а они су, јадни, морали то да гледају и одушевљавају се, као да је најславнија глумачка постава у њиховој дневној соби. Кад се сетим тога, схватим колико нас, уствари, воле. Поред тога што су они били приморани да гледају, мушка глумачка постава је, такође, била приморана да игра. Зачетник читаве идеје сам, наравно, била ја, а мислим да је свима лакнуло када смо то престали да радимо.
Свако од нас је имао своје моменте који су се издвојили из масе обичних и које препричавамо и дан-данас. Немања је волео да шета голишав до треће године, те је такав често излетао на улицу. Такође, био је, буквално, опседнут авионима (нисам сигурна да ли је он био опседнутији или Никола). Једном приликом је истрчао из дворишта, голишав наравно, и погледао у небо, на ком се назирао беличасти траг авиона, да би показао своје међуножје и викао: „Авиону, ево ти моја ракета!“. Ни дан-данас немамо појма где је то чуо и како му је то пало на памет, с обзиром да је тог момента имао нешто више од три године, а нико није изговарао такве ствари пред њим. Данас се увек слатко насмејемо тој причи. Он је често у својим моментима несташлука то чинио на своју штету, док смо ми остали увлачили све у своје замисли.
Моја најглупља и једна од ситуација због које ме је много срамота кад се сетим да се десила јесте та кад сам чула негде да се помиње реч сида и схватила да је у питању нека болест, али ме је изједало са сазнам каква, јер су сви о томе причали испод гласа. Тада сам опет, као коловођа, наговорила њих тројицу да се појавимо са причом да једна породична пријатељица има, поменуту, сиду и на тај начин, кад родитељи чују да лупамо глупости, објасне нам шта је то заправо. Замисао није ишла по плану. Никола је први пустио причу и још и данас ми је жао због батина које је добио јер је та иста жена могла чути наше глупости.
Горан је имао један генијалан изум и томе се смејемо кад год се сетимо. Испред наше зграде је стајао дедин стари ауто у ком су нам допуштали да се играмо. Једном приликом, Горан је Николи залупио прсте вратима, толико да су истог тренутка поплавели. Никола је плакао као да му неко дере кожу с леђа, али тада се Горан досетио сјајне ствари. Из гараже је донео виксу за ципеле разних боја и газом, из прве помоћи у ауту, намазао Николине прсте, тврдећи да је то лек. Никола чим није видео да се прсти плаве од ударца, осећао се сјајно и захвално гледао Горана што га је „излечио“.
Николина најжешћа замисао је била да, једући Јафа кекс, скидамо чоколаду и бисквит, а онај желатинасти део који остане бацамо на плафон и такмичимо се чији ће дуже остати горе. Плафон је, наравно, остао мастан, ми скоро издеветани, али са причом којој ћемо се смејати до краја живота.
Поред ових, било је још много ситуација које смо умели да зготовимо, али неке не смем ни да напишем, јер ће ме њих тројица замрзети (неће, али ипак да се осигурам), а доброг дела не могу да се сетим. У сваком случају, овде су неке најзанимљивије и оне којима се највише смејемо кад нам падну на памет.

Minotaur

Na fakultetu smo, na kursu kreativnog pisanja, imali zadate teme za pisanje priča. Jedna od omiljenih bila mi je tema o mitološkim bićima. Sa malim izmenama, evo je.

Pamtim… Budim se na podu mračne prostorije, zagušljive i vlažne. Senka obuhvata ceo prostor. Nema prozora. Ispod mene zemlja i ostaci tepiha. Osećam onu jesenju malaksalost. Zadah truleži oseća se u izobilju. U uglu gomila neodređene strukture. Nesnosne količine muva lete na sve strane, sudaraju se sa mnom, sa podom, zidovima i zuje do iznemoglosti, kao da su se ustremile na nešto veliko i sočno. Čuju se koraci i ugledam svetlost fenjera. Približava mi se i nisam sigurna da li da bežim. Vuče me tlo. Ne znam šta se dešava, osim da sam prestravljena kao nikada u svom životu. Iza snopa svetlosti dolazi neka senka, ogromna senka sa rogovima. Nemam predstavu šta mi se to približava i u kakvom filmu sam se našla. Shvatam da je žanr tog filma horor. Svetlost obasjava onu neodređenu gomilu i vidim da su to ljudski leševi kojima se muve slade. Prilazi mi čovek sa glavom bika, ogromnim rogovima i očima crvenim kao plamen. Nesvest!
Osećaj bola.
Nedostaje mi Minotaur.
Meseci provedeni sa njim.
Ili godine.
Nisam sigurna.
Pričao je o sebi, bilo je tužno slušati.
Biti osuđen na život u pećini/lavirintu i gledati silne ljude kako umiru, a ne moći da pomogneš.
Čak ni objasniti ko si.
To nežno srce zarobljeno u koži zveri.
Surov život.
Postali smo drugari.
Pričao mi je o grehu svoje majke, svom zarobljeništvu i samoći.
Bilo je ljudi, od njih je naučio sve što zna.
Ali ni oni ga nisu voleli, samo sažaljevali.
Tužan je bio moj prijatelj.
Pričali smo satima.
Voleo je da sluša o mojoj porodici i praznicima, o sportu i zajednici.
Smejao se.
Umeo je da se smeje.
Bio je umiljat.
Zavolela sam ga.
Voleo je i on mene.
Došao je dan njegove smrti.
Bilo je okrutno.
Ja sam se spasila.
Volela bih da sam ga držala za ruku.
Plašio se samoće.
Budim se… Opet košmar. Ali, ovaj put žao mi je što je kraj.

Ако

Као што сам и обећала, још једна објава за данас. Ово је једна од мојих песама, која ми је много драга, чак најдража коју сам написала. Мало за промену, да не буде стално проза.

Ако успеш да измамиш осмех на још сузно лице,
ако у највећој градској буци умеш да чујеш цвркут птице.
Ако и поред свог гнева нежним гласом збориш,
ако и поред патњи које ти наносе, људе волиш.

Ако ти душа у болу грца, а ти упркос томе не тужиш,
ако све око тебе је лоше, а ти околину не ружиш.
Ако и поред свег’ што се црни ти успеш да сачуваш белину душе,
ако и поред свих разарајућих киша умеш да у себи носиш суше.

Ако те обузме дрхтај и немир, а ти успеш да останеш јак,
ако са молитвом, вером и надом успеш да одагнаш сваки мрак.
Ако и поред бујице снова прибраност и свест задржиш,
ако онога кога волиш, чак и у ономе што ти се не свиђа, подржиш.

Ако снове своје успеш да оствариш, без да туђе уништиш,
ако другоме помогнеш, а награду не тражиш.
Ако сачуваш скромност и не заиштеш више од онога што ти заиста треба,
ако умеш да љубиш ближњег и поделиш са њим кору хлеба.

Ако умеш да не лажеш, а истином људе не повредиш,
ако у бици против нечовештва успеш да победиш.
Ако успеш да сачуваш доброту душе и широко срце довека,
тада ће сви у теби видети правог и истинског човека.



Туга

Пре свега, желим свима да честитам Бадњи дан и Божић, да га у миру проведу са породицом. Пошто сутра вероватно нећу стићи, данас ћу, опет ако стигнем, поставити два текста.

Последњих дана много ме потреса чињеница да људи шаљу децу у прошњу. Поред тога што је илегално, противно је и свим моралним и људским законима. Синоћ, улазим у продавницу, а они на снегу стоје, мокри, чупави и мали и потпуно неадекватно обучени за временске услове напољу. Њих четворо. Стоје, трчкарају, не мирују, као и сва деца, играли би се, не радили ништа или, чак, спавали, с обзиром да је било пола десет увече. Без обзира на хладноћу, можда поспаност, прехладу или шта слично, они су ту, стоје и моле за неки динар. На Стевановом лицу видим да му фали тачно две секунде да заплаче, а ни ја нисам далеко. Питао их је, каже, зашто просе и шта им родитељи раде, на шта је добио одговор да и родитељи раде исто, а просе јер немају шта да једу. Али, родитељи сав новац узимају од њих и ако се не врате макар са хиљаду динара дневно, грде их или, вероватно и лако могуће, туку и малтретирају, а новац троше у кафани. Гледам, слушам и не верујем. Знам да тога има све више и неизмерно сам тужна што је то тако. Та деца се од малена уче да искају, немају детињство, оне безбрижне радости и игре, расту у људе који ће, вођени родитељским примером, можда бити исти такви родитељи. Ти исти родитељи кваре здравље, мир и сигурност своје деце, одузимају им оно највредније што дете као дете може да има, одузимају им безбрижност и детињство, навикавају на лоше, а те лоше често прерасту у нечасне и још горе ствари попут џепарења, крађе, провала и слично. Кад их видим, аутоматски се сетим свог детињства и захвална сам родитељима што су га таквог омогућили. Насупрот томе, врло сам тужна и потресена што та деца, као и многа друга која су на њиховом месту, неће једног дана тако размишљати, већ сада тако не мисле и криве своје родитеље за то што морају да буду ту где јесу. Тој деци, тим малим људима, који ће једног дана израсти у велике људе, а неће знати да живот није само оно на шта су од малена научени, треба помоћ. Сва та мала, смрзнута, мокра, чупава лица вапе за загрљајем у суботу ујутру, пољупцем у чело и топлим доручком, док гледају цртаће и играју се или уче, ураде домаће задатке и можда прочитају нешто или нађу хоби који они сами желе. Можда их овај живот очврсне, сигурно је да ће морати, али, зар је потребно да деца од шест, седам година буду чврста? Потребно је да буду деца, а то су изгубили оним даном када су први пут стали испред те продавнице, први пут кад је родитељ повисио глас или подигао руку на њих јер нису донели замишљени износ новца, кад су први пут остали гладни јер је родитељ потрошио новац у кафани, новац који су они измолили из страха, својом слаткоћом. Али, неће годинама тако бити. Расту и људи више неће хтети да се сажале на њих, рећи ће им да иду да раде, па да зараде, а они ће долазити кући без захтеваног износа, па кад добију батине једном или други пут, бациће се у страшње радње, да би тај новац добавили. Треба ли од деце правити криминалце, да ли ти родитељи имају милости, где је правда и да ли се ико пита исто ово? Да ли постоји могућност и, ако постоји, која је, да се та деца спасе и склоне од таквог живота? Да ли ће ико њих да погледа?

Много пута понављам, али заиста је тако. Тужна сам, тужан је сваки атом мог бића, тужно је и оно дете у мени и одрастао човек и особа која ће једном, надам се, имати своје дете. Тужна сам јер толико људи не може да добије дете, а жели то свим срцем, волели би га и дали му и срце и душу и тело и све што имају и што су научили, а људи који имају децу, шаљу их на улицу да се мрзну, гладују и понижавају. Немају право на празнике, одмор нити викенде. Та деца немају право да буду стидљива, да буду индивидуе, морају да буду исти, шаблонски постављени пајаци за лаку зараду родитељима који их не воле. Уместо да раде, зарађују и третирају ту децу на прави начин, терају их на страшне ствари и убијају у њима праве њих. Поред свега што им одузимају, одузимају им живот. Има ли краја том зачараном кругу?