Обавештење

Желим да вас обавестим да ћете ускоро моћи да гледате моје снимке на YouTube. Снимци и блог ће бити некад повезани тематиком, а некад не. Биће новости и молила бих вас да делите текстове, да лајкујете и да, изнад свега, предлажете теме које вас интересују и о којима бисте волели да читате. Када објавим видео, што ће бити, вероватно, од 1. фебруара, поставићу линк овде и на фејсбуку, да може да гледа онај ко је заинтересован. Хвала свима који читају текстове. Надам се да уживате. Волим вас све. 🙂

Advertisements

Само ме воли

Овај пут, мало за промену, поезија…

Чувај ову сузу на длану и запамти да је она ја.
У њу сам замешала цело своје постојање.
У њој је моја чежња, моја љубав, сваки мој страх.
У њу сам ушушкала, певајући им успаванку,
сваки свој дрхтај и стрепњу.
Чувај је на длану и не дозволи да пресахне.
Она је ушће свих мојих токова.
Сви осмеси, свака шала, сваки уздах,
сваки мој откуцај срца, чине је живом.
Зато је чувај. Види у њој мој одраз и пригрли је.
Нека се осећа вољено.
Када пођеш на спавање, пожели јој лаку ноћ.
Свако јутро је пробуди пољупцем и
шапни јој најнежније речи љубави.
Види у њој сјај мог ока и примети да гледа у тебе.
Чувај је и нека ти буде вечно на длану.
Нека осети откуцаје твога нежног срца.
Чувај је и запамти – она је ја.
Али, нека она буде ја само када нисам ту.
Нека ти прави друштво кад ме нема,
али када сам крај тебе, дозволи да будем једина.
Ту сузу преда мном не помињи
и пусти да те љубоморно привијем уз себе.
Сву пажњу тада преусмери на мене и,
као што на длану чуваш њу, мене држи у срцу,
и не дај да ме ико истргне из његове топле сигурности.
Пусти да верујем да ћеш увек бити мој.
Не дозволи да икада пресушим попут сузе
и у виду сећања нестанем из твога живота.
Само ме воли.
Сачувај ме.
Сачувајмо нас.
Задржимо наше лепршаве, хелијумске сате.
Будимо љубав.
Будимо увек они исти, с почетка.
Немојмо угасити ту нашу искричаву међузависност.
Само ме воли.



Svi smo različiti

Na ulici srećemo različite ljude. Bogate, siromašne, crne, bele, niske, visoke, plave, smeđe, vitke i one manje vitke, tužne i srećne… I svako je različit. Svako svoju pojavu nosi na sopstveni način i svako je na svoj način drugačiji i poseban, svako na svoj način vredan.

Razmišljam o tome kako bi bilo kada bi ljudi bili jednaki. Svi kao jedan, svako kao preslikan, samo u drugom telu. Kada bi voleli iste stvari, kada bi hodali na isti način, kada bi se smejali ili plakali zbog istih okolnosti. Kako bi bilo kada bi svi imali isti izraz lica ili isti smisao za humor. Kada bi svi imali istu boju kose ili isti monotoni glas. Kada bi svi slušali istu vrstu muzike ili čitali iste knjige. Kada bi imali isti način razmišljanja ili isto srce…

Bili bismo roboti.

Svet bi bio monoton i ne bi bilo zanimljivo živeti u njemu. Naše različitosti, ustvari, čine življenje zanimljivim i nepredvidivim.

Svaki čovek ima neku svoju zanimaciju, svoje razmišljanje, svoje hobije, svoje ljubavi i svoje tajne. Svi smo različiti i ne postoje dve iste osobe na ovom svetu.

Zamislite da smo svi isti. Ne bi bilo potrebe za toliko različitih žanrova muzike, filmova, književnosti… Ne bi bilo potrebe za slikarstvom, za otkrivanjem novina u umetnosti. Ne bi bilo umetnosti. Svi bi voleli iste stvari i ne bi bilo potrebno da se proizvodi nešto novo. Svako bi svakoga mogao da zameni bilo kojom drugom osobom,a da to ni ne primeti. Ne bi bilo potrebe za ljubavlju, jer bi nam svakako bilo svejedno koga ćemo da volimo ili mrzimo, kada su svi, ionako, isti.

Svet je u novije doba postao, jednim svojim delom, slika i prilika te robotske zaluđenosti za istim i sličnim. Moderno je postalo da devojke izgledaju isto, sa napućenim usnama, kosom ovakvom ili onakvom, veštačkim noktima, zubima, grudima i ostalim delovima tela. Više nije moderno čitati, biti obrazovan i znati. Postalo je moderno samo i isključivo izgledati. I to, izgledati kao i svi drugi. Momci su, takođe, postali kao preslikani, doduše, ne kao žene, ali tek su krenuli. U razgovoru s jednim prijateljem dotakli smo se te teme i zašli u priču o tim silnim nametanjima standarda u izgledu i ponašanju. To ide toliko daleko da će još malo početi da proizvode i decu koja će da budu po meri. Svako će moći da ode da izabere kakvo dete želi, da ima takve i takve gene, tu i tu boju očiju, kose, da ima usne kakve želimo, da bude visok, nizak, crn, plav, možda i zelen, ko zna šta će da bude moderno. To već i postoji, na neki način. Kada pomislim na klinike za oplodnju po inostranstvu, gde žena može da ode i izabere donora sperme koji izgleda kako ona želi, ima osobine koje joj odgovaraju i slično, ne mogu da se otmem utisku da je robotizacija čovečanstva već počela. Da se razumemo, ovo nije kritika za pomenute klinike, niti procese dobijanja dece na taj način, već samo i isključivo na to što narod postaje opterećen jednakošću i teži ka tome da svi budu isti.

Ne treba da budemo isti. Stvoreni smo različiti. Gospod je svakog od nas stvorio da budemo individue koje imaju svoj izgled i ličnost, svoje težnje, ljubavi, užitke, svoje uspone i padove. Stvoreni smo da se divimo različitim stvarima i da razmišljamo različito. Neka mišljenja, želje, hobiji, poslovi, težnje, strasti, stvari koje volimo mogu da nam se podaraju, ali treba da budemo različiti i da gajimo i čuvamo tu svoju posebnost.  Jer, kao što reče Kiš – svaki je čovek zvezda za sebe. I svi mi imamo neku svoju svetlu tačku, svi sijamo na neki način u nekom aspektu života. Ne treba da budemo isti. Treba samo da naučimo da poštujemo tuđe različitosti. To je čitava filozofija života.

Parada ponosa

Svake godine se raspravlja o tome da li će parada „ponosa“ biti održana i svake godine se iznova pokreće pitanje zdravorazumskog rezonovanja ljudi na samom vrhu vlasti u Srbiji. I ti isti ljudi i dalje imaju podeljeno mišljenje kad je LGBT populacija u pitanju. Neki čak i ne podržavaju tako nešto, ali se plaše za ugled zemlje, što, morate priznati, čini jednu kontradiktornost. Jer, složićete se, takva parada ne može, na moralnom nivou, koliko god to diskriminišuće zvučalo, podići ugled ove ionako dovoljno posrnule države, već naprotiv – može je samo još više srozati.
I dok se oni na vlasti plaše zbog političkih pitanja i ulaska u Evropsku uniju, zbog čega se verovatno i ugledaju na njene članice, šta o tome svemu misli narod?
Narod se većinom ne slaže sa održavanjem parade, tj. isticanjem nečega što, samo po sebi, ne bi trebalo da se ističe. Ali, ko narod uopšte i pita za mišljenje?
Živimo u demokratskom društvu, u kom bi glavna i vrhovna trebalo da bude upravo vlast naroda, a mi smo postali samo beznačajne lutke kada je naš sopstveni život u pitanju. Gde li je narod kada se donose ovakve odluke?
Da li i građani tu treba da se pitaju nešto? U današnje vreme postoji samo nekoliko ljudi koji u Srbiji donose odluke i oni kao da su programirani da „strateški i planirano“ odgovaraju na sva pitanja od značaja za ostale.
Svako ko živi na ovoj planeti ima pravo da sam odlučuje o svom životu. I sigurno su mnogi od pripadnika LGBT populacije dobri ljudi, a neki i loši, uostalom, kao i u svakom kutku Zemlje i u bilo kojoj društvenoj grupi. Smatram da im ne treba suditi po njihovom seksualnom opredeljenju, ali kao što već rekoh, njihovo seksualno opredeljenje je samo njihovo i mislim da treba da ga zadrže za sebe i sačuvaju svoj ponos, na onaj način na koji je to najlogičnije.
Mislim da su oni ljudi kao i svi ostali i da se ne razlikuju od mene i drugih ni na koji način (sem po intimi svoje spavaće sobe) i baš zato što su isti kao i mi, ne treba ni na taj način da odudaraju od naših života. Njihova intima treba da ostane ništa drugo do, upravo to- intima. Jer, koji heteroseksualac paradira ulicom i govori svima šta radi iza zatvorenih vrata? Dobro, ima i takvih, ali i za njih se smatra da nisu normalni.
Ljudski deo mene, deo koji se zalaže za prava svih ljudi, različitosti i odlučivanja, na njihovoj je strani i poštuje ljubav za koju se zalažu. Potpuno razumem potrebu da budeš sa osobom koju voliš i da ti bude dozvoljeno da tu vezu ozakoniš. S te strane, razmišljajući racionalno, zalažem se za to da se dozvoli zaključivanje brakova između pripadnika LGBT zajednice. Međutim, religiozni deo mene, teški moralista koji izvire iz svake pore, čak i dok govorim ove reči, buni se i govori da je to sve neprirodno. Svi se slažemo da je čovek stvoren da voli različit pol, da smo u svrhu produženja vrste i opstanka napravljeni i prirodno nam je da na taj način funkcionišemo. Sve drugo, prosto, nije prirodno. Ali, postoji. A time što se zabranjuje neće se iskoreniti. I zato jesam za to da se dozvole prava, ali bez paradiranja i isticanja različitosti. Svaka osoba je različita i bez da o tome javno trubi. Dakle, jesam za to da imaju ista prava, ali nisam za održavanje parade ponosa, koja je ništa drugo, nego privljačenje pažnje i izazivanje netolerancije.

Zalažem se za prava svih, zalažem se za ljubav, za porodicu, za vaspitanje, sve što je pristojno i dobro. Ako se neko ne uklapa u kalupe društva, ne znači da je, samim tim, loš čovek i da mu ne treba dozvoliti da ima prava i da živi na način na koji oseća da treba. Ne razumem mnoge stvari na svetu, ali to što ih ja ne razumem ili ne podržavam, ne znači da će one nestati. Ukoliko nam se ne sviđa šta neko radi, ne treba automatski da tu osobu otpišemo i pravimo se da ne postoji. Uostalom, niko od nas nije tu da sudi. Svi smo ovde sa ciljem, a taj cilj nije da gledamo šta drugi rade i upiremo prstom. Svačiji cilj je tolerancija, strpljenje, trpljenje, sloga i mir. A iznad svega toga ljubav prema svim pripadnicima ovog sveta i ovog života, čime god se oni bavili i šta god radili. Tu smo da jedni druge volimo i praštamo međusobno. I zato, umesto da upiremo prstom u tuđi trn u oku, treba da se prvo postaramo da svoj balvan izvadimo. Tada će nam biti mnogo bolje.

Sramota

Ovih dana nisam uopšte u raspoloženju za pisanje. Inspiracija mi je nula, a volja još manja. Ali, ipak… Sedim u Domu zdravlja i čekam, evo već dva sata i četrnaest minuta. Zbog prehlade i nekih uputa. U čekaonici još tri žene, nije gužva. Na sestrinskom šalteru rat. Svako ima svoje potrebe i probleme, a sestra ne može da se izbori sa svima odjednom. Ljudi postaju bezobrazni i svađaju se. Sklonila sam se dok nije došlo do tuče, za koju, sudeći po nesnosnoj buci koja odande dopire, nisam sigurna da se nije dogodila u narednim minutima. Okrećem se da vidim šta se dešava. Jedna baka se dovlači do šaltera, ne može da stoji na nogama, a klinac od nekih sedamnaest godina se gura preko reda i skoro sruši jadnu ženu. Ljudi ga kritikuju i viču uglas, ali on se ni najmanje ne obazire na to. Gledam i ne verujem.

Sedim ispred ordinacije, unutra je žena, kao i svi mi, bolesna, na pregledu. Isti balavac od malopre uleće u ordinaciju i otkriva prizor polunage žene svima nama koji čekamo. Najgore od svega je to što čak nije ni izbačen. Samo su ga primili preko reda, jer pravi probleme. Umesto da preko reda idu stvarno bolesni pacijenti, kao pomenuta baka koja jedva stoji, pa i da joj nije ništa, ipak zbog svojih godina i stanja ima pravo na neke privilegije. Ne! Ovde privilegije imaju oni koji su bezobrazni. Oni koji su kao ovaj dripac, nevaspitani i vidno pod dejstvom nekih opijata. Imaju prednost oni koji prave probleme, da ne bi više pravili smetnje. Shvatam da je teško sestrama da učine pravu stvar, lekarima takođe, a ljudima koji čekaju još više. Ali, moralo bi da postoji nešto ili neko ko će to da reši. Stanje u zdravstvu je postalo katastrofalno.

U ordinaciji vrata ne mogu da se zatvore kako treba, pa se svaki minut otvaraju. Venecijaneri ne rade i bilo ko sa ulice može da vidi pacijente u ordinaciji. U toaletu vrata, takođe, ne funkcionišu. U zalihama lekova nema onih koji su potrebni. Žena ispred mene hoće da kupi lek koji treba da primi, u apoteci nema. Dobijam inhalaciju, prošli put sam ostavila višak leka, nema ga. Nije problem kupiti lek, nije problem ni ostaviti višak, jer će nekome zatrebati. Problem je to što se izdvajaju silne svote novca za podizanje kojekakvih spomenika, koncerte nabeđenih zvezda i slične gluposti, a za osnovne lekove u Domovima zdravlja nema sredstava. Da ne pričam o lečenju dece sms porukama. To i nije čudno, kad vidim da za neke sitne i osnovne stvari ne postoje sredstva. Pitam se ko izdvaja sredstva za lečenje i gde ista nestaju, kad u svrhu za koju su namenjena, nisu uložena. Pitam se da li bolesnicima, pa i tim istim lekarima, koji tu borave svaki dan, treba da se uruši i krov na glavu da bi neko posegnuo da nešto radi. Da li ljudi treba da umiru jer stručni kadar odlazi iz zemlje, a onaj preostali (srećom i hvala Bogu, naletela sam na takve) nema nikakve uslove za rad? Da li niko od tog naroda koji tu dolazi ne vidi tu situaciju ili nema pravo glasa? Znam samo da je to jedna silna tuga. I postaje sve tužnije. Treba da se stidimo kao država, kao narod i kao ljudi. Imamo potencijala, ali ne koristimo ga. Puštamo da trune i da propadamo u nezainteresovanosti i flegmatičnosti. Sramota!

Zima

Prelepi snežni prekrivač prekrio je naš grad. Ljudi rumeni od daha vetra, deca razdragana, prave Sneška Belića i grudvaju se. Životinje se raduju i čude pahuljama koje promiču. U kućama gore vatre, sva lica koja sede pored nasmejana su i dobro raspoložena… Sedim pored vatre ušuškana u ćebe i čitam… Na šporetu se krčka ručak, svira lagana muzika, idila… Svi uživaju u čarima zime i snežnim čarolijama.

Možda u nekom filmu. U stvarnosti je isto tako, samo ni slično. Napolju je bljuzgavica i blato do pola nogu, ako planiraš da izađeš iz kuće moraš da poneseš ribarske čizme, naravno, ako želiš da ostaneš čist. Deca vrište i guraju jedni druge u ostatke prljavog snega, ulaze u kuću blatnjavi, mame viču na njih. Sneško izgleda kao da ima psihičkih problema. Šerpa po šporetu skače, kipi ručak, jer su svi zauzeti čišćenjem blata po celoj kući. Napolju uši otpadaju od zime, a svi se smeju, jer su im usta ostala zaleđena u tom položaju. Kod nas u kući je, otprilike, sedamdeset i tri stepena. Sedimo u majicama na bretele i hladimo se čime stignemo (lepeze od letos, naravno, ne možemo da nađemo). Deset puta uzimam da čitam jednu rečenicu, ali me udara plamen peći i ošamućuje na par sati. Životinje ušle u zgradu, grebu po vratima, beže od hladnoće, drhte… Svi slinavi, glava mi puca od prehlade, tresem se, a vruće mi je… Ah, što nisam medved, pa da spavam zimski san?

Dosta je, zimo! Bila si, videli smo te, sad je vreme da ideš. Srešćemo se mi opet. Nadam se, ne skoro.

Злочин и казна

Данас сам почела да пишем не знајући шта и о чему. Напољу је хладно, а ја сам прехлађена, не излази ми се и не ради буквално ништа. Али, једну ствар могу да радим увек. А то је читање. Моја омиљена књига је „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Књигу сам читала до сада пет пута, а вероватно ће их бити још много. Сваки пут кад сам је прочитала, међутим, осећај је био потпуно другачији, наишла сам на потпуно нове ствари и открила потпуно нове поруке. Сваки пут је, ипак, ово остала моја омиљена књига и што је више пута читам, постаје ми дража. Пишући ово, опет добијам жељу да је читам, али знам да то овог момента не смем да урадим, јер ћу онда узети из библиотеке све књиге Достојевског које поседују, а с обзиром да се ближи испитни рок, не могу себи да дозволим такав маратон читања, тако да ћу, овај пут, само да пишем о овом делу. А, чим прође испитни рок, наравно, нећу часити часа да почнем да је читам испочетка.

Читајући редове овог дела почела сам да размишљам о Раскољниковом мотиву за убиство. Дошла сам до закључка да је он починио убиство само да би видео да ли би га гризла савест. Желео је да провери да ли би успео да сакрије доказе и да ли ће ико да посумња на њега. Међутим, савест га није мучила на уобичајен начин. Није осећао да је учинио ишта лоше, само је бринуо да га неко не открије. Да ли је онда то учинио због тога? Или је ипак његов мотив био нешто друго? У неким тренуцима чинило ми се да је мотив нашао у томе што је она била богата. Али, њему није требало њено богатство и није га желео. Само је желео да ослободи друшто једне такве особе, када око себе стално виђа оне супротног друштвеног слоја, коме је и сам припадао. Био је убеђен да она не заслужује да живи и да она само смета на овом свету. И због њеног убиства се није кајао. Слично као Мерсо у „Странцу“, Раскољников чини лоше не осећајући снагу добра.

Са друге стране, у причи имамо Соњу, која је чинила грехе, како би прехранила породицу. Знала је да чини лоше, кајала се због тога, али се због породице жртвовала. Њена душа је била толико чиста, неискварена начином живота на који је била приморана.

У даљем току приче, те две душе се сударају. Читајући, запитах се да ли ће Соња успети својом добротом и љубављу да натера Раскољникова да се покаје за своја учињена дела. Она га је разумела, није га осуђивала и у сваком тренутку била ту за њега. Опростила му је оно што је учинио, јер је поседовала једну велику љубав, несебичну. Љубав коју поседује само мајка, на земљи, а на небу Господ. Својом љубављу је успела да продре и до његове.

Колико је ово дело савршено говори и чињеница да се може тумачити на различите начине, читати много пута, а да сваки пут схватиш, као што сам већ рекла, потпуно другачије и да се сваки пут изнова запиташ да ли се неки Раскољников крије у твом комшилуку и да ли познајеш неку Соњу, која има у себи толико љубави да ниси сигуран да ли је човечије или, пак, божанско биће. Читајући ову књигу, још и пре краја пожелиш да поново почнеш. Ретко које дело има такву моћ. У томе је његова вредност.