Obaveštenje!

Nekoliko dana neću pisati, jer planiram da uvedem neke promene i da počnem da snimam za YouTube. Hvala na razumevanju. ☺️

Радоје Домановић „Страдија“ и Светислав Басара „Нова Страдија“

Нови предлог за читање. Домановић као мајстор свог заната и Басара, као нови пандан Домановићевом писању.

Страдија је једна свевременска прича и критика друштва и начина живота. У књизи, Страдија представља земљу са поремећеним вредностима, пословима и тежњама. Представља земљу врло сличну свим данашњим земљама и земљу у којој су вредности све оно што би требало да буде куђено и нимало добро по људе. Страдија је начин живота којим живе људи у време Домановићевог писања и у време Басариног писања. Страдија је нешто непролазно и нешто свевременско, нешто што само расте из године у годину и преплављује људе свих нација и положаја. Они преостали, са имало разума, схватају колико је време поремећено, колико су вредности изобличене  колико је, уствари, истине у писању Домановића и Басаре, колико су заиста продрли у мисао и менталитет људи и времена у коме живе. У оба романа Страдија је представљена као земља у којој људи живе чудним животом, дивећи се ономе што би требало да је срамота, поштујући оне који их тлаче, добијајући признања за оно за шта би иначе требало да су кажњени, а срамота је да раде неке ствари којима би, у нормалном свету, сви требало да теже. Страдија тако писце ставља пред већ постојећу државу, дајући им материјала да пишу и пишу о свему што виде, чују и запазе на било који начин, свакодневно и у сваком сегменту живота.

            Страдија као поступак писања представља предочавање свих поремећених вредности у друштву као својеврсне нове одвојене државе у којој се, и то само у њој, дешавају ствари ван здравог разума. Међутим, нажалост, Страдија је постала наша стварност и сваки човек, уколико је имало учен или чак само избегао испирање мозга глупошћу која допире са свих страна, може да примети колико је свака држава слична описаним Страдијама, које се, чак ни поред разлике од сто година, не разликују ни у најмањем сегменту, осим по томе што је у данашњој Страдији, Новој Страдији само још више изобличено понашање и добијамо још гору слику.

Bolest ne čini čoveka

Došlo je vreme kada se sve više susrećemo sa raznim bolestima. Svaka se nekako preživi, ali bolesti koje utiču na pamćenje i ličnost osobe koja je od nje obolela, umeju da padnu vrlo teško porodici i bliskim osobama. Gledamo je, sećamo se kakva je bila i znamo kakva je iznutra, a sada je ispred nas neka potpuo druga osoba, izmenjena, drugačija, koja nas, često, i ne prepoznaje. Neki se osećaju usamljeno i izgubljeno, kao da im je život nestao. Zbog ljubavi i zbog svega onoga što ta osoba predstavlja za nas, potrudimo se da je podržimo i prikupimo dovoljno strpljenja, jer je to ono što će nam najviše trebati. Često se i te osobe osećaju prestravljeno i usamljeno u svemu tome što im se dešava. Znam to jer i sama imam takvu osobu u porodici. Osobu do koje mi je stalo, a koja polako nestaje, nestaje ono što jeste i pretvara se u bezbojnu, gubi svoje prave osobine… Budimo uz njih, čak iako se ne sećaju nas. Zapamtimo mi ko su oni i budimo tu uz njih. Značiće nam to. Volimo ih, razumimo i podržimo. Dajmo im do znanja da nisu sami, iako se često tako osećaju. Budimo uz njih, čak i ako to ne znaju i ne pamte.

Ova priča je napisana upravo na osnovu osećanja ljudi u takvim situacijama. Podržimo ih i shvatimo njihovu borbu sa samim sobom i svojim glavama. Bolest od koje boluju ih ne čini onim što jesu. Ono su kakvim ih pamtimo. I ne treba za nas da budu išta drugo osim toga.

Profesor Maksim Crnić šetao je po sobi zamišljeno. Pogledao je kroz prozor svako malo, uzimao da čita, a zatim ostavljao, kretao se po sobi napeto i videlo se da mu se u glavi kovitla neka nesnosna vetrometina. Razmišljao je o tome kako je proveo svoj život trošeći vreme na neke stvari, na neke ljude koji su sada tek lutke u njegovom životu. Kojima mora da upravlja kao marionetama i koje bez njega i njegovog truda ne bi ni postojale takve kakve su.
Šetao je po sobi sa setom u pogledu. Po njegovom hodu moglo se zaključiti da je imao težak dan. Išao je korakom starca, vukući noge teško i tromo, sećajući se mladih dana. Imao je 59 godina, a izgledalo mu je kao da je čitav vek proveo na ovom svetu. Lice mu je bilo naborano, kosa potpuno seda, rastom je bio niži, a sada mu se, čak, činilo da je izgubio polovinu svoje nekadašnje visine. Osećao se starački i bio je izmrcvaren teškim životom. Provodio je pola dana u školi, a kada bi došao kući starao se o bolesnoj supruzi. U braku su trideset godina, a poslednjih deset ona je sve bolesnija. Voleo ju je i obećao je da će se o njoj brinuti čak i kada ona sama ne bude znala da se brine za sebe. Voleo ju je, ali to više nije bila ona ista osoba. Ona u koju se zaljubio kao mladić, ona sa kojom je proveo tolike godine. Ona koja je prema njemu pokazivala naklonost i ljubav sve vreme, koja je o njihovoj deci brinula i čuvala ih kao najpožrtvovanija osoba na svetu. Bila je najnežnija majka, najbolja žena, najbrižnija supruga, u kojoj je imao sve- i prijatelja i ljubavnicu, sestru, majku i osobu u koju ima poverenja. I onda ju je okrutna bolest odvukla iz tople uljuljkanosti i odvela u neki mračan i potpuno napušten kutak. To više nije bila ona osoba, ali on je znao da je njeno srce i dalje isto i radi toga i radi svoje ljubavi prema njoj je odlučio da je ne napusti u teškim trenucima. Iako mu je nebrojeno puta došlo samo da pobegne i ode negde daleko gde ga niko ne poznaje i gde će naći utehu u nekim trivijalnim stvarima, kratkim i trenutnim zadovoljstvima. Maštao je o tome, a potom prekorevao sebe i svoj tok misli. Na trenutke je pomišlao kako je užasna osoba i kako i ne zaslužuje da mu se išta lepo u životu dogodi. Osećao je da je, baš zbog takvih misli, kažnjen ovakvim životom. Kao da je ženina bolest bila test za njega. Test na kojem je pao, a potom morao da snosi posledice i da pati zbog svoje nemarnosti i nedovoljne želje da na tom testu da sve od sebe.
Na krevetu kraj prozora ležala je žena. Spavala je. Na licu joj se primećivao grč, kao kod osobe koja ružno sanja. Svetlost je padala direktno na njeno lice, dajući mu neki blaženi izraz. Bila je izmučena bolešću, nekadašnja njena lepota oronula je i njena celokupna pojava davala je odraz borbe i nastojanja da se odupre lošem, ali i govorila o tome koliko je neuspešna ta borba bila. Bila je istrošena i jedino u ovakvim trenucima izgledala je mirno i spokojno. Da nije postojao taj grč na licu, kada bi je neko video tog trenutka, pomislio bi da je najmirnija osoba na svetu.
Gledao ju je neko vreme, uspavanu, sabirajući misli u jednu tačku i želeći da odagna onaj osećaj samoće koji ga je sve više napadao u njenom prisustvu u poslednje vreme. Falila mu je ljubav, nedostajali dani kada bi došao s posla i seo kraj nje, a zatim bi satima razgovarali i smejali se. Poželeo je samo da na jedan dan bude ona stara i da se ponovo smeje njegovim šalama i zadirkuje ga, kao kada su bili mladi. Ali, njeni lucidni trenuci bili su sve ređi. I morao je da se suoči sa tim.


Svet pod maskom

Mnogo puta u sam se zapitala da li su ljudi upravo onakvi kakvim se predstavljaju ili se kriju iza maske svoga postojanja.
Razmišljajući o tome, shvatam koliko ljudi, ustvari, glume. Na ulici viđamo svakojake ličnosti. Stare, mlade, tužne, srećne, bogate i siromašne. Ali, da li je to baš sve tako? Da li su oni nasmejani zaista srećni i da li oni tužni imaju probleme veće od nas samih? Pretvaraju se ljudi da su nešto što nisu, glume da bi se svideli okolini i da bi ih drugi prihvatili, da bi bili bolji u očima drugih.
Prijatelji izdaju jedni druge, a pred drugima izgledaju srećno i u cvetu prijateljstva. Najgore od svega je što i deca kopiraju starije u tom smislu i čak i oni postaju iskvareni i zavidni.
Okolina nas uči da krijemo osećanja i da se krijemo iza raznoraznih maski koje će prikriti naše pravo ja.
Ali, uveče kada ostanemo sami pred sobom i pred Bogom, svaka maska pada. Ostaje ogoljeno naše pravo lice, prava ličnost i ono jedino što se može nazvati našim pravim osobinama. Odbacujemo svaki, takozvani alter ego, naše pravo ja ostaje i nestaje svaka maska.
U tim trenucima svako ko je tužan plače, oni srećni se smeju, nemoćni se prepuste i ne glume više snagu, zlobni kuju nove planove, a oni dobri opraštaju čak i ono što su se tokom dana kleli da više neće.
Noći nas ogole do kože. Noći su strašne. Jer, iza kakve god maske se krili, noću ostaje samo naša prava ličnost, ona koja nam je rođenjem data, koju je ovaj svet stvorio i društvo napravilo. I koliko god se mi trudili da svoje prave osobine sakrijemo, maske padaju i ostajemo pravi mi, onakvi kakvi bismo ustvari i trebali biti.

Polupani lončići 3

Izvinjavam se što juče nisam postavila tekst, ali nisam stigla bukvalno ni minut vremena da uhvatim da bih uspela to da uradim. Ali, zato danas evo novog teksta.

Pored onih redovnih smešnih ili sramotnih izjava, mislim da je većina vas čula i kad neko priča u snu. To su uglavnom najsmešnije priče, s obzirom da se ne dešavaju u budnom stanju i da osoba koja to izgovara uglavnom nema pojma o tome. U ovom tekstu pisaću o izjavama i delima koje smo često imali u snu porodično.

Prvi i nepobedivi je Goran, s obzirom da on mesečari i često ima običaj da ustane iz kreveta u sred noći i šeta po kući radeći ko zna šta. Jedno od boljih njegovih mesečarenja je bilo kad je bio mali, imao je oko četiri godine i mislio je da je ustao da ode do toaleta. Međutim, nije otišao. Ostao je u sobi, podigao stolnjak na stoliću i, na mamino i tatino zaprepašćenje, piškio na sto. Najgore od svega je to što nisu smeli da ga probude, da se ne bi uplašio, udario i slično. On se posle ovakvih događaja istih uopšte ne seća.

Posle njega, jedan od pobednika pričanja u snu je Stevan. Mislim da je najbolja stvar koju je izjavio bilo kada je padao u san, a pričao sa mnom i rekao: „Ti to sve potiskuješ u sebe i onda ti se to manifestuje kroz punjač za telefon…“, na šta sam ja ostala u šoku. Takođe, imao je trenutke kad me budi u sedam sati ujutru i traži ljubimca. Kakvog ljubimca je tražio i za šta mu je trebao nikada nisam saznala. Pored toga, često ume da priča sa mnom kao da je potpuno buden, čak sedi i gleda u mene, a posle pola sata ne zna da je i bio budan, niti bilo šta izgovarao.

U porodici imamo i onih agresivnih, koji pobesne kada ih budimo. To su mama i Dušica. Mama je jednom tetku šutnula kad je budila, mi smo iz tog događaja naučili da joj ne prilazimo kad je budimo, tako da otada udarac mogu da dobiju samo neupućeni. Tako je i kum prošao sa buđenjem Dušice, kada su, iz razloga što ona ne može da se probudi ujutru ni pored alarma, njih trojica sedeli kod njih u stanu, dok je ona spavala, da bi mogli ujutru da je probude. Onaj ko je budio, dobio je po nosu.

Keka i ja imamo najveću istoriju spavanja sedeći i na raznim nenormalnim mestima. Tako sam ja, kad sam bila dete, spavala hodajući, što mi je, naravno, bilo dovoljno za naredna četiri dana. I dan-danas umem da ne spavam danima, a onda se, čak i stojeći onesvestim na nekoliko minuta, a onda mi je to dovoljno za narednih nekoliko dana. Keka je, s druge strane, jednom zaspala sa kafom i cigaretom u ruci. To se često prepričava, kad god zaspi u nekoj neuobičajenoj pozi.

Deda je nekako najstrašniji od svih, jer on u snu vrišti i viče histerično, tako da one koji se nađu u blizini veoma često ume da isprestravljuje. Takođe, deda u budnom stanju natuca mađarski, tj. priča, ali ne zna baš savršeno. Uz to, Goran nemački ne zna ni toliko. Zna da pročita i da to zvuči kao kineski i to je to od njega. Međutim, u snu su deda i Goran, s obzirom da su jedno vreme spavali u istoj sobi, pričali tako što je deda govorio na mađarskom, a Goran odgovarao na nemačkom, toliko tečno da smo ostali bez teksta. Kasnije, naravno, ni jedan ni drugi nisu znali da ponove bilo šta što su u snu pričali.

Tata je po pitanju spavanja bio gori ranije, tada je pričao u snu i govorio bukvalno sve što je radio u toku tog dana. Sada jedino ne može da zaspi ako neko priča, gori svetlo ili, slučajno, neko diše. Takođe, probudi se čim neko kroči u sobu.

To je ukratko, pored Helene koja zaspi na kuhinjskom stolu, naslonu od kreveta, kupatilu i slično i Anđele, koja padne s kreveta i nastavi da spava sa glavom na stolici, a ostatkom tela na podu, većina naših dogodovština iz usnulog stanja.

Život bez nasilja

Retko uzmem da čitam novine. Jutros sam, za promenu, uzela da ih pročitam i istog trenutka se pokajala, shvativši zašto ih retko čitam. Na stranu to što trećinu stranica zauzima politika, a trećinu masa raznih rijalitija. Preostalu trećinu čini crna hronika. Ranije je crna hronika zauzimala jednu ili pola stranice novina. Sada i one stranice koje ne spadaju u istu, tj. ne nose žanrovski naziv crne hronike, popunjene su tekstovima crnim, da crnji ne mogu biti. Unuk ubio babu zbog penzije, ubio ženu pa sebe, napao vršnjaka nožem, a zatim izbo dežurnog profesora, silovao ćerku… I što se više nižu, sve su gori naslovi. Tekstove ni ne čitam. Nemam želju. Nemam potrebu. Nemam ambicija da više uzimam novine u ruke.

Sve je gore stanje i pitam se da li ljudi ne vide ili neće da sagledaju situaciju. Da li je, posle toliko apelovanja na žrtve nasilja da isto prijavljuju, moguće da postoje oni koji prelaze preko toga?
Postali smo žrtve mnogobrojnih vrsta nasilja i nasilnog ponašanja. Važno je podići svest ljudi o tome šta je nasilje i šta ne treba da trpe. Deca i žene, koji su najčešće i u najvećem broju žrtve nasilja, često ne znaju koji postupci napadača, ustvari, predstavljaju napad. Dozvole jedan šamar, jer misle da su oni pogrešili, ne znajući da će sledeći put biti batine, a neki sledeći i ubistvo. Dozvole jedan neželjeni dodir, ne znajući ili bojeći se da se brane, misleći da na to nemaju pravo. Ne znajući da svaki sledeći put vodi ka silovanju. Dozvole omalovažavanje, ne shvatajući da je i psihičko maltretiranje vrlo ozbiljna vrsta nasilja nad individuom, ne znajući da to često vodi depresiji i psihičkim poremećajima.

Razumem sve ljude koji to trpe. Razumem njihovo psihičko stanje i strahove. Potpuno razumem kako se osećaju, jer sam i sama jednom prilikom prošla kroz to. O tome dugo nisam mogla da pričam i mučila me je svest o tome da se uopšte dogodilo. Osobu nisam prijavila, jer tog momenta nisam bila svesna da je to strašno nasilje nada mnom. Krivila sam sebe i prekopavala po mislima razloge zbog kojih se to moglo desiti. Pitala sam se da li sam svojim ponašanjem nekako nagnala tu osobu da pomisli da ja to želim. Mislila sam da ako nekome kažem za to, neće mi verovati, optužiće me da sam ja kriva, omalovažavati me ili će svi saznati za to i izvrgnuti me ruglu. Međutim, nisam shvatala da to, ustvari, treba svi da znaju. Svi treba da znaju da postoje osobe za koje ne biste mogli da pomislite da su spremne na pomisao, a kamoli realizaciju tako strašne stvari. Svi treba da znaju da nikada u takvoj situaciji nisu krivi i da niko ne sme i nema pravo da im uradi bilo šta protiv njihove volje.

Imate pravo da kažete ne. Imate pravo na to da vas niko ne gleda pohotno ukoliko to ne želite. Imate pravo na to da vas niko ne oslovljava onako kako ne želite. Imate pravo na to da vas niko nikada ne dodirne onako kako ne želite, ni po mestima po kojima ne želite. Imate pravo na to da vas niko nikada ne ucenjuje zbog nečega za šta niste krivi. Imate pravo na to da vas niko nikada ne udari, ne omalovažava i ne kinji. Imate pravo na to da prijavite osobu koja vam uradi bilo šta od toga. Imate pravo na to da se ne bojite za svoju sigurnost, kao što sam se ja bojala. Imate pravo na to da ne krivite sebe, jer nikada niste krivi za tuđe strašne i sramotne postupke. Imate pravo na to da ne žalite osobu koja vas kinji. Imate pravo na to da živite, a da to niko ne ugrožava. Imate pravo da svaki, i najmanji napad, ispričate nekome. Verujte mi, razumeće vas mnogo više ljudi nego što možete da pomislite.

Prošla sam kroz isto i, iako znam da je moglo da mi se dogodi mnogo strašnijih stvari od ove koja se dogodila, kad razmišljam o tome, sigurna sam da bih sada prijavila tu osobu. Prošla sam kroz pakao zbog toga i znam da me je najviše bilo strah šta će mi reći osoba kojoj odlučim da ispričam šta se desilo. Plašila sam se osude i svaljivanja krivice na mene. Događaj sam ispričala nemalom broju ljudi i, verujte mi, niko, ali niko od njih nije bio na strani te osobe. Tek tada sam shvatila da nije trebalo da se osećam tako kako sam se osećala toliko tugo. Učite iz mog primera i primera mnogih ljudi o kojima čitate svakodnevno, slušate i srećete ih, ne dozvolite da ikada ubeđujete sebe da ste krivi za nešto što vam je neko drugi učinio. Ne dozvolite mu više nikada da vam isto uradi, jer sledeći put neće uraditi isto, uradiće gore i svaki put sve gore od prvog puta, dok na kraju ne bude kasno. Ne dozvolite da bude kasno. Ispričajte nekome, a ako neko vama ispriča slično, podržite ga.
Imamo pravo na život bez nasilja, imamo pravo na sigurnost, imamo pravo na dane bez straha, imamo pravo da ne sanjamo košmare, a još više imamo pravo na to da ih ne živimo. Zato, podržimo jedni druge u borbi protiv nasilja. I nikada, ali nikada ne osuđujmo one koji proživljavaju bilo koju vrstu istog. Ne tražimo razloge zašto se to desilo. Uvek i isključivo se dešava zato što nasilnik misli da ima pravo da bude na taj način superioran nad nekim. I ta žrtva nikada nije kriva za to.

Povod za nasilje ne postoji i nemojmo ga nikada opravdavati!

Срећа

Једна од омиљених… https://youtu.be/JD_hyQPOgOg
Јутро је освануло сиво и тмурно. Киша пада, кроз прозор се види само голо грање и безбојни свет. Питам се где оду боје зими. Да ли и оне спавају зимски сан или, просто, побледе од хладноће? У кући је хладно, ватра је утихнула током ноћи. Слушам звук тишине и топота кишних капи по олуку. Јануар је. Зима је. Хладно је. Сиво је. Мрачно је. Тужно је.

Гледам у ту силну празнину и окрећем се на другу страну. Насмејем се. Схватам колико сам, уствари, срећна. Видим Стевана како спава. Осећам његову топлу руку како ме грли и привија уз себе, а другом руком покрива.
Срећна сам јер знам колико ме воли. Срећна сам јер зна колико га волим. Срећна сам јер знам да ће тмуран дан да прође, а он да дође с посла и седне поред мене да попије кафу и да ми исприча о свом дану. Срећна сам јер знам да ће да ме пита шта има ново, иако нигде нисам изашла цео дан и нема буквално ништа ново и он то зна, али ипак пита, јер му је стало да чује. Срећна сам јер знам да је крај мене неко коме је стало. Срећна сам јер знам да ће свако вече да чека да заједно легнемо, иако је уморан. Срећна сам јер знам да могу да му испричам све, и оно што мислим да не могу. Срећна сам јер знам да ме разуме и не осуђује. Срећна сам јер знам да, иако се некад наљути због нечега, то је само због тога што се брине. Срећна сам јер знам да је ту кад сам срећна, тужна, здрава или болесна. Срећна сам јер знам да он зна да сам и ја ту за њега. Срећна сам јер знам да, чак и кад се посвађамо, нећемо лећи док се не помиримо (јесте то моје правило, али он га поштује). Срећна сам јер знам да ће ме увек пољубити кад устане, чак и ако је љут или нервозан. Срећна сам јер знам да ће ми увек рећи да се добро обучем, иако је напољу топло, јер зна да се лако прехладим. Срећна сам јер знам да ће свако вече да сачека да растресем кревет, иако сам то већ урадила пет пута пре тога. Срећна сам јер знам да ће ме увече загрлити и да ћу ставити главу нна његово раме и тихо причати нешто са њим. Срећна сам јер знам да ће ми допустити да откинем сваку неравнину и крастицу коју осетим на његовом лицу, иако га то нервира. Срећна сам јер знам да је он особа која највише од свега на свету воли да машта и да прави савршене планове које уживам да слушам, иако се често правим да не волим. Срећна сам јер знам да ће сваки други дан да ми прича о томе како ће да купи викендицу на Златибору, иако знам да се то неће десити, вероватно, никада. Срећна сам кад чујем како прича о деци и томе какав ће нам живот бити. Срећна сам јер знам да нисам могла никада и нигде да нађем особу која ће толико да ме воли. Срећна сам јер знам да је ту, да је мој и да ће то бити још много година.
Желим да зна да видим шта све чини за мене, да памтим све ситнице и да, чак и ако се некад учиним незахвалном, заиста ценим сваки тренутак. Срећна сам јер знам да ће он ово да прочита и зато желим да му кажем нешто.
И кад је мрак, и кад је тмурно, кад нема ниједног зрачка сунца, кад не цвркућу птичице и кад киша пада, кад смо сви као ово време, незадовољни, нервозни и посрнули, кад си тужан и кад си нерасположен, кад си уморан или поспан, кад си забринут и мислиш да ништа не ваља, бићу ту да те волим. Кад су добри дани, ту сам да се смејемо заједно, кад су лоши, ту сам да плачемо заједно, а онда се смејемо једно другом како плачемо због глупости, а знамо да ће да прође. Бићу ту увек да ти кажем да се насмејеш, а ти направиш ону језиву фацу и после тога, наравно, пукнеш од смеха. Бићу ту увек да те чешкам по леђима кад легнеш. Бићу ту увек да ти кувам пасуљ, иако ће ми касније руке имати „прелепи“ мирис лука. Бићу ту увек да те дочекам кад дођеш с посла и да седим са тобом док пијеш кафу. Бићу ту увек да те научим да етикета на ћебету увек иде код ногу, а ти и следећи пут наместиш супротно. Бићу ту увек да те загрлим, пољубим и разумем. Бићу ту увек за тебе, као што си и ти за мене. Хвала ти за све што чиниш за мене. Волим те и знам да за срећу нису потребни сунчани дани, куле, градови и светови из бајки. За моју срећу је потребно јако мало. Потребан си ти.