Bolest ne čini čoveka

Došlo je vreme kada se sve više susrećemo sa raznim bolestima. Svaka se nekako preživi, ali bolesti koje utiču na pamćenje i ličnost osobe koja je od nje obolela, umeju da padnu vrlo teško porodici i bliskim osobama. Gledamo je, sećamo se kakva je bila i znamo kakva je iznutra, a sada je ispred nas neka potpuo druga osoba, izmenjena, drugačija, koja nas, često, i ne prepoznaje. Neki se osećaju usamljeno i izgubljeno, kao da im je život nestao. Zbog ljubavi i zbog svega onoga što ta osoba predstavlja za nas, potrudimo se da je podržimo i prikupimo dovoljno strpljenja, jer je to ono što će nam najviše trebati. Često se i te osobe osećaju prestravljeno i usamljeno u svemu tome što im se dešava. Znam to jer i sama imam takvu osobu u porodici. Osobu do koje mi je stalo, a koja polako nestaje, nestaje ono što jeste i pretvara se u bezbojnu, gubi svoje prave osobine… Budimo uz njih, čak iako se ne sećaju nas. Zapamtimo mi ko su oni i budimo tu uz njih. Značiće nam to. Volimo ih, razumimo i podržimo. Dajmo im do znanja da nisu sami, iako se često tako osećaju. Budimo uz njih, čak i ako to ne znaju i ne pamte.

Ova priča je napisana upravo na osnovu osećanja ljudi u takvim situacijama. Podržimo ih i shvatimo njihovu borbu sa samim sobom i svojim glavama. Bolest od koje boluju ih ne čini onim što jesu. Ono su kakvim ih pamtimo. I ne treba za nas da budu išta drugo osim toga.

Profesor Maksim Crnić šetao je po sobi zamišljeno. Pogledao je kroz prozor svako malo, uzimao da čita, a zatim ostavljao, kretao se po sobi napeto i videlo se da mu se u glavi kovitla neka nesnosna vetrometina. Razmišljao je o tome kako je proveo svoj život trošeći vreme na neke stvari, na neke ljude koji su sada tek lutke u njegovom životu. Kojima mora da upravlja kao marionetama i koje bez njega i njegovog truda ne bi ni postojale takve kakve su.
Šetao je po sobi sa setom u pogledu. Po njegovom hodu moglo se zaključiti da je imao težak dan. Išao je korakom starca, vukući noge teško i tromo, sećajući se mladih dana. Imao je 59 godina, a izgledalo mu je kao da je čitav vek proveo na ovom svetu. Lice mu je bilo naborano, kosa potpuno seda, rastom je bio niži, a sada mu se, čak, činilo da je izgubio polovinu svoje nekadašnje visine. Osećao se starački i bio je izmrcvaren teškim životom. Provodio je pola dana u školi, a kada bi došao kući starao se o bolesnoj supruzi. U braku su trideset godina, a poslednjih deset ona je sve bolesnija. Voleo ju je i obećao je da će se o njoj brinuti čak i kada ona sama ne bude znala da se brine za sebe. Voleo ju je, ali to više nije bila ona ista osoba. Ona u koju se zaljubio kao mladić, ona sa kojom je proveo tolike godine. Ona koja je prema njemu pokazivala naklonost i ljubav sve vreme, koja je o njihovoj deci brinula i čuvala ih kao najpožrtvovanija osoba na svetu. Bila je najnežnija majka, najbolja žena, najbrižnija supruga, u kojoj je imao sve- i prijatelja i ljubavnicu, sestru, majku i osobu u koju ima poverenja. I onda ju je okrutna bolest odvukla iz tople uljuljkanosti i odvela u neki mračan i potpuno napušten kutak. To više nije bila ona osoba, ali on je znao da je njeno srce i dalje isto i radi toga i radi svoje ljubavi prema njoj je odlučio da je ne napusti u teškim trenucima. Iako mu je nebrojeno puta došlo samo da pobegne i ode negde daleko gde ga niko ne poznaje i gde će naći utehu u nekim trivijalnim stvarima, kratkim i trenutnim zadovoljstvima. Maštao je o tome, a potom prekorevao sebe i svoj tok misli. Na trenutke je pomišlao kako je užasna osoba i kako i ne zaslužuje da mu se išta lepo u životu dogodi. Osećao je da je, baš zbog takvih misli, kažnjen ovakvim životom. Kao da je ženina bolest bila test za njega. Test na kojem je pao, a potom morao da snosi posledice i da pati zbog svoje nemarnosti i nedovoljne želje da na tom testu da sve od sebe.
Na krevetu kraj prozora ležala je žena. Spavala je. Na licu joj se primećivao grč, kao kod osobe koja ružno sanja. Svetlost je padala direktno na njeno lice, dajući mu neki blaženi izraz. Bila je izmučena bolešću, nekadašnja njena lepota oronula je i njena celokupna pojava davala je odraz borbe i nastojanja da se odupre lošem, ali i govorila o tome koliko je neuspešna ta borba bila. Bila je istrošena i jedino u ovakvim trenucima izgledala je mirno i spokojno. Da nije postojao taj grč na licu, kada bi je neko video tog trenutka, pomislio bi da je najmirnija osoba na svetu.
Gledao ju je neko vreme, uspavanu, sabirajući misli u jednu tačku i želeći da odagna onaj osećaj samoće koji ga je sve više napadao u njenom prisustvu u poslednje vreme. Falila mu je ljubav, nedostajali dani kada bi došao s posla i seo kraj nje, a zatim bi satima razgovarali i smejali se. Poželeo je samo da na jedan dan bude ona stara i da se ponovo smeje njegovim šalama i zadirkuje ga, kao kada su bili mladi. Ali, njeni lucidni trenuci bili su sve ređi. I morao je da se suoči sa tim.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s