Život bez nasilja

Retko uzmem da čitam novine. Jutros sam, za promenu, uzela da ih pročitam i istog trenutka se pokajala, shvativši zašto ih retko čitam. Na stranu to što trećinu stranica zauzima politika, a trećinu masa raznih rijalitija. Preostalu trećinu čini crna hronika. Ranije je crna hronika zauzimala jednu ili pola stranice novina. Sada i one stranice koje ne spadaju u istu, tj. ne nose žanrovski naziv crne hronike, popunjene su tekstovima crnim, da crnji ne mogu biti. Unuk ubio babu zbog penzije, ubio ženu pa sebe, napao vršnjaka nožem, a zatim izbo dežurnog profesora, silovao ćerku… I što se više nižu, sve su gori naslovi. Tekstove ni ne čitam. Nemam želju. Nemam potrebu. Nemam ambicija da više uzimam novine u ruke.

Sve je gore stanje i pitam se da li ljudi ne vide ili neće da sagledaju situaciju. Da li je, posle toliko apelovanja na žrtve nasilja da isto prijavljuju, moguće da postoje oni koji prelaze preko toga?
Postali smo žrtve mnogobrojnih vrsta nasilja i nasilnog ponašanja. Važno je podići svest ljudi o tome šta je nasilje i šta ne treba da trpe. Deca i žene, koji su najčešće i u najvećem broju žrtve nasilja, često ne znaju koji postupci napadača, ustvari, predstavljaju napad. Dozvole jedan šamar, jer misle da su oni pogrešili, ne znajući da će sledeći put biti batine, a neki sledeći i ubistvo. Dozvole jedan neželjeni dodir, ne znajući ili bojeći se da se brane, misleći da na to nemaju pravo. Ne znajući da svaki sledeći put vodi ka silovanju. Dozvole omalovažavanje, ne shvatajući da je i psihičko maltretiranje vrlo ozbiljna vrsta nasilja nad individuom, ne znajući da to često vodi depresiji i psihičkim poremećajima.

Razumem sve ljude koji to trpe. Razumem njihovo psihičko stanje i strahove. Potpuno razumem kako se osećaju, jer sam i sama jednom prilikom prošla kroz to. O tome dugo nisam mogla da pričam i mučila me je svest o tome da se uopšte dogodilo. Osobu nisam prijavila, jer tog momenta nisam bila svesna da je to strašno nasilje nada mnom. Krivila sam sebe i prekopavala po mislima razloge zbog kojih se to moglo desiti. Pitala sam se da li sam svojim ponašanjem nekako nagnala tu osobu da pomisli da ja to želim. Mislila sam da ako nekome kažem za to, neće mi verovati, optužiće me da sam ja kriva, omalovažavati me ili će svi saznati za to i izvrgnuti me ruglu. Međutim, nisam shvatala da to, ustvari, treba svi da znaju. Svi treba da znaju da postoje osobe za koje ne biste mogli da pomislite da su spremne na pomisao, a kamoli realizaciju tako strašne stvari. Svi treba da znaju da nikada u takvoj situaciji nisu krivi i da niko ne sme i nema pravo da im uradi bilo šta protiv njihove volje.

Imate pravo da kažete ne. Imate pravo na to da vas niko ne gleda pohotno ukoliko to ne želite. Imate pravo na to da vas niko ne oslovljava onako kako ne želite. Imate pravo na to da vas niko nikada ne dodirne onako kako ne želite, ni po mestima po kojima ne želite. Imate pravo na to da vas niko nikada ne ucenjuje zbog nečega za šta niste krivi. Imate pravo na to da vas niko nikada ne udari, ne omalovažava i ne kinji. Imate pravo na to da prijavite osobu koja vam uradi bilo šta od toga. Imate pravo na to da se ne bojite za svoju sigurnost, kao što sam se ja bojala. Imate pravo na to da ne krivite sebe, jer nikada niste krivi za tuđe strašne i sramotne postupke. Imate pravo na to da ne žalite osobu koja vas kinji. Imate pravo na to da živite, a da to niko ne ugrožava. Imate pravo da svaki, i najmanji napad, ispričate nekome. Verujte mi, razumeće vas mnogo više ljudi nego što možete da pomislite.

Prošla sam kroz isto i, iako znam da je moglo da mi se dogodi mnogo strašnijih stvari od ove koja se dogodila, kad razmišljam o tome, sigurna sam da bih sada prijavila tu osobu. Prošla sam kroz pakao zbog toga i znam da me je najviše bilo strah šta će mi reći osoba kojoj odlučim da ispričam šta se desilo. Plašila sam se osude i svaljivanja krivice na mene. Događaj sam ispričala nemalom broju ljudi i, verujte mi, niko, ali niko od njih nije bio na strani te osobe. Tek tada sam shvatila da nije trebalo da se osećam tako kako sam se osećala toliko tugo. Učite iz mog primera i primera mnogih ljudi o kojima čitate svakodnevno, slušate i srećete ih, ne dozvolite da ikada ubeđujete sebe da ste krivi za nešto što vam je neko drugi učinio. Ne dozvolite mu više nikada da vam isto uradi, jer sledeći put neće uraditi isto, uradiće gore i svaki put sve gore od prvog puta, dok na kraju ne bude kasno. Ne dozvolite da bude kasno. Ispričajte nekome, a ako neko vama ispriča slično, podržite ga.
Imamo pravo na život bez nasilja, imamo pravo na sigurnost, imamo pravo na dane bez straha, imamo pravo da ne sanjamo košmare, a još više imamo pravo na to da ih ne živimo. Zato, podržimo jedni druge u borbi protiv nasilja. I nikada, ali nikada ne osuđujmo one koji proživljavaju bilo koju vrstu istog. Ne tražimo razloge zašto se to desilo. Uvek i isključivo se dešava zato što nasilnik misli da ima pravo da bude na taj način superioran nad nekim. I ta žrtva nikada nije kriva za to.

Povod za nasilje ne postoji i nemojmo ga nikada opravdavati!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s