Svi smo različiti

Na ulici srećemo različite ljude. Bogate, siromašne, crne, bele, niske, visoke, plave, smeđe, vitke i one manje vitke, tužne i srećne… I svako je različit. Svako svoju pojavu nosi na sopstveni način i svako je na svoj način drugačiji i poseban, svako na svoj način vredan.

Razmišljam o tome kako bi bilo kada bi ljudi bili jednaki. Svi kao jedan, svako kao preslikan, samo u drugom telu. Kada bi voleli iste stvari, kada bi hodali na isti način, kada bi se smejali ili plakali zbog istih okolnosti. Kako bi bilo kada bi svi imali isti izraz lica ili isti smisao za humor. Kada bi svi imali istu boju kose ili isti monotoni glas. Kada bi svi slušali istu vrstu muzike ili čitali iste knjige. Kada bi imali isti način razmišljanja ili isto srce…

Bili bismo roboti.

Svet bi bio monoton i ne bi bilo zanimljivo živeti u njemu. Naše različitosti, ustvari, čine življenje zanimljivim i nepredvidivim.

Svaki čovek ima neku svoju zanimaciju, svoje razmišljanje, svoje hobije, svoje ljubavi i svoje tajne. Svi smo različiti i ne postoje dve iste osobe na ovom svetu.

Zamislite da smo svi isti. Ne bi bilo potrebe za toliko različitih žanrova muzike, filmova, književnosti… Ne bi bilo potrebe za slikarstvom, za otkrivanjem novina u umetnosti. Ne bi bilo umetnosti. Svi bi voleli iste stvari i ne bi bilo potrebno da se proizvodi nešto novo. Svako bi svakoga mogao da zameni bilo kojom drugom osobom,a da to ni ne primeti. Ne bi bilo potrebe za ljubavlju, jer bi nam svakako bilo svejedno koga ćemo da volimo ili mrzimo, kada su svi, ionako, isti.

Svet je u novije doba postao, jednim svojim delom, slika i prilika te robotske zaluđenosti za istim i sličnim. Moderno je postalo da devojke izgledaju isto, sa napućenim usnama, kosom ovakvom ili onakvom, veštačkim noktima, zubima, grudima i ostalim delovima tela. Više nije moderno čitati, biti obrazovan i znati. Postalo je moderno samo i isključivo izgledati. I to, izgledati kao i svi drugi. Momci su, takođe, postali kao preslikani, doduše, ne kao žene, ali tek su krenuli. U razgovoru s jednim prijateljem dotakli smo se te teme i zašli u priču o tim silnim nametanjima standarda u izgledu i ponašanju. To ide toliko daleko da će još malo početi da proizvode i decu koja će da budu po meri. Svako će moći da ode da izabere kakvo dete želi, da ima takve i takve gene, tu i tu boju očiju, kose, da ima usne kakve želimo, da bude visok, nizak, crn, plav, možda i zelen, ko zna šta će da bude moderno. To već i postoji, na neki način. Kada pomislim na klinike za oplodnju po inostranstvu, gde žena može da ode i izabere donora sperme koji izgleda kako ona želi, ima osobine koje joj odgovaraju i slično, ne mogu da se otmem utisku da je robotizacija čovečanstva već počela. Da se razumemo, ovo nije kritika za pomenute klinike, niti procese dobijanja dece na taj način, već samo i isključivo na to što narod postaje opterećen jednakošću i teži ka tome da svi budu isti.

Ne treba da budemo isti. Stvoreni smo različiti. Gospod je svakog od nas stvorio da budemo individue koje imaju svoj izgled i ličnost, svoje težnje, ljubavi, užitke, svoje uspone i padove. Stvoreni smo da se divimo različitim stvarima i da razmišljamo različito. Neka mišljenja, želje, hobiji, poslovi, težnje, strasti, stvari koje volimo mogu da nam se podaraju, ali treba da budemo različiti i da gajimo i čuvamo tu svoju posebnost.  Jer, kao što reče Kiš – svaki je čovek zvezda za sebe. I svi mi imamo neku svoju svetlu tačku, svi sijamo na neki način u nekom aspektu života. Ne treba da budemo isti. Treba samo da naučimo da poštujemo tuđe različitosti. To je čitava filozofija života.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s