Sramota

Ovih dana nisam uopšte u raspoloženju za pisanje. Inspiracija mi je nula, a volja još manja. Ali, ipak… Sedim u Domu zdravlja i čekam, evo već dva sata i četrnaest minuta. Zbog prehlade i nekih uputa. U čekaonici još tri žene, nije gužva. Na sestrinskom šalteru rat. Svako ima svoje potrebe i probleme, a sestra ne može da se izbori sa svima odjednom. Ljudi postaju bezobrazni i svađaju se. Sklonila sam se dok nije došlo do tuče, za koju, sudeći po nesnosnoj buci koja odande dopire, nisam sigurna da se nije dogodila u narednim minutima. Okrećem se da vidim šta se dešava. Jedna baka se dovlači do šaltera, ne može da stoji na nogama, a klinac od nekih sedamnaest godina se gura preko reda i skoro sruši jadnu ženu. Ljudi ga kritikuju i viču uglas, ali on se ni najmanje ne obazire na to. Gledam i ne verujem.

Sedim ispred ordinacije, unutra je žena, kao i svi mi, bolesna, na pregledu. Isti balavac od malopre uleće u ordinaciju i otkriva prizor polunage žene svima nama koji čekamo. Najgore od svega je to što čak nije ni izbačen. Samo su ga primili preko reda, jer pravi probleme. Umesto da preko reda idu stvarno bolesni pacijenti, kao pomenuta baka koja jedva stoji, pa i da joj nije ništa, ipak zbog svojih godina i stanja ima pravo na neke privilegije. Ne! Ovde privilegije imaju oni koji su bezobrazni. Oni koji su kao ovaj dripac, nevaspitani i vidno pod dejstvom nekih opijata. Imaju prednost oni koji prave probleme, da ne bi više pravili smetnje. Shvatam da je teško sestrama da učine pravu stvar, lekarima takođe, a ljudima koji čekaju još više. Ali, moralo bi da postoji nešto ili neko ko će to da reši. Stanje u zdravstvu je postalo katastrofalno.

U ordinaciji vrata ne mogu da se zatvore kako treba, pa se svaki minut otvaraju. Venecijaneri ne rade i bilo ko sa ulice može da vidi pacijente u ordinaciji. U toaletu vrata, takođe, ne funkcionišu. U zalihama lekova nema onih koji su potrebni. Žena ispred mene hoće da kupi lek koji treba da primi, u apoteci nema. Dobijam inhalaciju, prošli put sam ostavila višak leka, nema ga. Nije problem kupiti lek, nije problem ni ostaviti višak, jer će nekome zatrebati. Problem je to što se izdvajaju silne svote novca za podizanje kojekakvih spomenika, koncerte nabeđenih zvezda i slične gluposti, a za osnovne lekove u Domovima zdravlja nema sredstava. Da ne pričam o lečenju dece sms porukama. To i nije čudno, kad vidim da za neke sitne i osnovne stvari ne postoje sredstva. Pitam se ko izdvaja sredstva za lečenje i gde ista nestaju, kad u svrhu za koju su namenjena, nisu uložena. Pitam se da li bolesnicima, pa i tim istim lekarima, koji tu borave svaki dan, treba da se uruši i krov na glavu da bi neko posegnuo da nešto radi. Da li ljudi treba da umiru jer stručni kadar odlazi iz zemlje, a onaj preostali (srećom i hvala Bogu, naletela sam na takve) nema nikakve uslove za rad? Da li niko od tog naroda koji tu dolazi ne vidi tu situaciju ili nema pravo glasa? Znam samo da je to jedna silna tuga. I postaje sve tužnije. Treba da se stidimo kao država, kao narod i kao ljudi. Imamo potencijala, ali ne koristimo ga. Puštamo da trune i da propadamo u nezainteresovanosti i flegmatičnosti. Sramota!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s