Злочин и казна

Данас сам почела да пишем не знајући шта и о чему. Напољу је хладно, а ја сам прехлађена, не излази ми се и не ради буквално ништа. Али, једну ствар могу да радим увек. А то је читање. Моја омиљена књига је „Злочин и казна“ Фјодора Михајловича Достојевског. Књигу сам читала до сада пет пута, а вероватно ће их бити још много. Сваки пут кад сам је прочитала, међутим, осећај је био потпуно другачији, наишла сам на потпуно нове ствари и открила потпуно нове поруке. Сваки пут је, ипак, ово остала моја омиљена књига и што је више пута читам, постаје ми дража. Пишући ово, опет добијам жељу да је читам, али знам да то овог момента не смем да урадим, јер ћу онда узети из библиотеке све књиге Достојевског које поседују, а с обзиром да се ближи испитни рок, не могу себи да дозволим такав маратон читања, тако да ћу, овај пут, само да пишем о овом делу. А, чим прође испитни рок, наравно, нећу часити часа да почнем да је читам испочетка.

Читајући редове овог дела почела сам да размишљам о Раскољниковом мотиву за убиство. Дошла сам до закључка да је он починио убиство само да би видео да ли би га гризла савест. Желео је да провери да ли би успео да сакрије доказе и да ли ће ико да посумња на њега. Међутим, савест га није мучила на уобичајен начин. Није осећао да је учинио ишта лоше, само је бринуо да га неко не открије. Да ли је онда то учинио због тога? Или је ипак његов мотив био нешто друго? У неким тренуцима чинило ми се да је мотив нашао у томе што је она била богата. Али, њему није требало њено богатство и није га желео. Само је желео да ослободи друшто једне такве особе, када око себе стално виђа оне супротног друштвеног слоја, коме је и сам припадао. Био је убеђен да она не заслужује да живи и да она само смета на овом свету. И због њеног убиства се није кајао. Слично као Мерсо у „Странцу“, Раскољников чини лоше не осећајући снагу добра.

Са друге стране, у причи имамо Соњу, која је чинила грехе, како би прехранила породицу. Знала је да чини лоше, кајала се због тога, али се због породице жртвовала. Њена душа је била толико чиста, неискварена начином живота на који је била приморана.

У даљем току приче, те две душе се сударају. Читајући, запитах се да ли ће Соња успети својом добротом и љубављу да натера Раскољникова да се покаје за своја учињена дела. Она га је разумела, није га осуђивала и у сваком тренутку била ту за њега. Опростила му је оно што је учинио, јер је поседовала једну велику љубав, несебичну. Љубав коју поседује само мајка, на земљи, а на небу Господ. Својом љубављу је успела да продре и до његове.

Колико је ово дело савршено говори и чињеница да се може тумачити на различите начине, читати много пута, а да сваки пут схватиш, као што сам већ рекла, потпуно другачије и да се сваки пут изнова запиташ да ли се неки Раскољников крије у твом комшилуку и да ли познајеш неку Соњу, која има у себи толико љубави да ниси сигуран да ли је човечије или, пак, божанско биће. Читајући ову књигу, још и пре краја пожелиш да поново почнеш. Ретко које дело има такву моћ. У томе је његова вредност.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s