Fakultetsko obrazovanje

Razmišljam ovih dana o fakultetu i učenju. Razmišljam o tome često, ali sad naročito. Ali, samo razmišljam, iako je januarski rok za dve nedelje, a ja još ne učim, nego samo razmišljam o tome. I tako svake godine. Kad nije ispitni rok, mogla bih do iznemoglosti da čitam svo to gradivo, ali kad treba, kao sad, na primer, onda nema šanse da uzmem u ruke da čitam, kao da je, u najmanju ruku, gubavo. Ili uzmem, ali samo gledam u to ili mi druge stvari odvlače pažnju. Tada mi se sve drugo čini zanimljivije. Mogla bih da pročitam stotinu drugih knjiga, odgledam milion filmova, spremim celu kuću, čak bih ribala najgoru masnu tepsiju (priznaćete, niko od vas to ne voli da radi), idem u šetnju po snegu, iako ga ne volim ni na slici, samo da ne moram da uzmem da učim. Tim odlaganjem kao da sebe kušam i guram do granice kada zaista moram da uzmem da pročitam to što treba i položim taj ispit. Dešavalo se da za ispit učim po dva meseca. Dešavalo se da učim jedan dan. I uvek su mi draži bili položeni ispiti za koje sam učila samo jedan jedini dan. Kao sopstveni uspeh. I svaki put kao da hoću da oborim lični rekord, da što manje vremena učim, da bih osećala veću satisfakciju kad položim. Zvuči čudno, ali tako je.

Takođe, nikada nisam razumela one koji na poslednjoj godini fakulteta odustanu i prosto ne završe. Sad kad sam ja na kraju, razumem ih potpuno. Time ne govorim, kao što to misle mnogi kad izgovorim da ih razumem, da ću i ja to da uradim. Ne bih mogla da odustanem nikada, jer sam uložila previše truda, upornosti, vremena, neprospavanih noći i vožnje po svakakvim autobusima, na stranu novac i silni troškovi. Ne bih mogla da odustanem zbog sebe, svog osećanja da bih tada ja bila nekako nedovršena, da bih uvek razmišljala o tome. Ne bih mogla da odustanem od nečega što volim i čime želim da se bavim, iako je u jednom trenutku postalo teško. Ne racionalno teško, kao teško gradivo, strogi profesori ili nešto slično. Postalo je teško psihički i postalo je teško razmišljanje da kad završim neću imati šta da radim, jer posla u struci nema. Ima, ali je već zauzeto svako mesto koje postoji. Ipak se nadam da ću, kad završim još ovih nekoliko ispita, za mesec ili dva, da nađem posao, da se desi neko čudo i da prosto uspem da nađem posao koji želim i za koji radim i trudim se tolike godine. I ne, nikada ne bih mogla da odustanem od tog sna. Ali, razumem i one koji to učine. Razumem da im se mozak zasitio i da im je dosta svega. Potpuno mi je jasna njihova borba i krajnje predavanje i bacanje svega niz vodu. Ali, isto tako znam da je sigurno nezamisliva sreća koju osećaju oni koji se izbore i završe, iako im je svega već dosta. Taj osećaj ne bih menjala ni za šta. I tom osećaju težim.

Dakle, u ime učenja i završetka fakultetskog obrazovanja, odoh da učim. Nadam se da ću ovaj put to zaista i uraditi.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s