Албер Ками

Ево још једног предлога за читање. Уз роман „Процес“ Франца Кафке, „Странац“ је још један роман апсурда и врло је занимљив за читање, с обзиром да већина људи не размишља на тај начин, па се удуби у читање и схватање истог.

„Странац је роман који припада раздобљу касног модернизма, где је као тема преовладавао приказ живота као бесмисленог, чак апсурдног, у коме су случајности и бесмисао у чињењу и живљењу заступљене много више од било какве законитости.

Ками је развио својеврсну филозофију апсурда, којом је желео да докаже и објасни живљење без смисла и доведе до прихватања сопствене беспомоћности у животу који сам по себи представља читав низ апсурдности. Роман „Странац“ састоји се из два дела. Први део описује Мерсоов живот на слободи, догађаје на које он гледа потпуно равнодушно и све му је свеједно. Други део романа представља његов живот лишен слободе, где он у своје психичко стање уноси, поред те равнодушности, и неку срећу, када схвата да је осуђен на смрт.

Он приповеда у првом лицу, али објективно и потпуно истинито, не жели да се оправдава, а свој живот сагледава концизно и рационално, без мешања емоција. Његов живот се описује од тренутка када сазнаје за смрт своје мајке до момента када чека сопствену смрт. У сваком од тих тренутака, он не износи никакве емоције, осим оних осећања која су чисто физичка. Сматра да живот нема сврху, никакав виши циљ, ослобођен је религијских норми, не тежи моралности. Јасно даје до знања да је за њега исто чинити добро или зло, јер шта год чинио, смрт га засигурно чека. Он чини зло, јер не осећа моћ добра.

Мерсо је потпуно индиферентан према стварима које се дешавају око њега, као да га се оне уопште не тичу. Искрен је и не жели да неким лажним сутама или осећањима нарушава своју равнодушност. На суђењу за убиство које је починио сви покушавају да за то нађу неки разлог, да објасне његове поступке његовом хладнокрвношћу. Он том сликом хоће да покаже како не мора све да има разлог, да се неке ствари, једноставно, дешавају без икаквог смисла, сасвим ирационално. Људи у судници не желе да признају да је свет ирационалан и у свему траже смисао, којег овде, управо, нема.

Светлост је у роману представљена управо супротно него у стварности. У њему светлост изазива негативна осећања, заслепљује га и нагна на убиство, док у затвору, ван присуства светлости, он бива срећан. Не жели да пред друштвом глуми и спознао је апсурд живота, због ког је потпуно равнодушан према институцијама и понашању друштва које се од њега очекује. Због тога га друштво, а и он сам себе, сматра странцем, потпуним странцем у животу навика и илузија.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s