Дечији несташлуци

У последње време много често се сетим тренутака детињства и несташлука које смо чинили и којима смо задавали главобоље родитељима. С обзиром да је Горан млађи од мене само две године, умели смо заједничким снагама да правимо чуда. Поред нас увек су били и кумови – Никола, који је млађи од мене годину дана, и Немања, који је млађи од Горана годину дана. Са њима смо проводили сваки дан. Кад су наши родитељи радили, њихови су нас чували и обрнуто, тако да смо сваки дан по цео дан проводили заједно. И када родитељи нису радили, ишли бисмо код њих, они долазили код нас или заједно ишли на трећу страну. Са Николом сам се увек највише свађала, чак и тукла, много смо нервирали једно друго, али ми је увек био као други брат. Чак ми је био кум на црквеном венчању ове године. До идеје за овај текст сам и дошла управо због разговора са њим и присећања разних лудорија које смо радили. Горан је често био зачетник најблесавијих идеја и коловођа, јер има јединствен смисао за хумор. Он и ја смо се као деца свађали и тукли свакодневно, а кад би неко само такнуо оно друго, скакали бисмо у одбрану. Немања је увек био мало повученији и одвојен од нас, често смо нас троје, као старији, умели да збијамо шале са њим, али је ипак био важан део групе, као и свако од нас и најмање нас је увлачио у проблеме.
Нешто што је нашим родитељима било вероватно најиритантније јесте сваки дочек Нове године, не због дочека као таквог, него због представа које смо ми правили сваке године. Сценариста и режисер, као и тон мајстор и писац пропратних текстова сам била ја, од како се сећам па до, отприлике, десете године. Данас ме је срамота кад схватим колико су те представе биле глупе, а они су, јадни, морали то да гледају и одушевљавају се, као да је најславнија глумачка постава у њиховој дневној соби. Кад се сетим тога, схватим колико нас, уствари, воле. Поред тога што су они били приморани да гледају, мушка глумачка постава је, такође, била приморана да игра. Зачетник читаве идеје сам, наравно, била ја, а мислим да је свима лакнуло када смо то престали да радимо.
Свако од нас је имао своје моменте који су се издвојили из масе обичних и које препричавамо и дан-данас. Немања је волео да шета голишав до треће године, те је такав често излетао на улицу. Такође, био је, буквално, опседнут авионима (нисам сигурна да ли је он био опседнутији или Никола). Једном приликом је истрчао из дворишта, голишав наравно, и погледао у небо, на ком се назирао беличасти траг авиона, да би показао своје међуножје и викао: „Авиону, ево ти моја ракета!“. Ни дан-данас немамо појма где је то чуо и како му је то пало на памет, с обзиром да је тог момента имао нешто више од три године, а нико није изговарао такве ствари пред њим. Данас се увек слатко насмејемо тој причи. Он је често у својим моментима несташлука то чинио на своју штету, док смо ми остали увлачили све у своје замисли.
Моја најглупља и једна од ситуација због које ме је много срамота кад се сетим да се десила јесте та кад сам чула негде да се помиње реч сида и схватила да је у питању нека болест, али ме је изједало са сазнам каква, јер су сви о томе причали испод гласа. Тада сам опет, као коловођа, наговорила њих тројицу да се појавимо са причом да једна породична пријатељица има, поменуту, сиду и на тај начин, кад родитељи чују да лупамо глупости, објасне нам шта је то заправо. Замисао није ишла по плану. Никола је први пустио причу и још и данас ми је жао због батина које је добио јер је та иста жена могла чути наше глупости.
Горан је имао један генијалан изум и томе се смејемо кад год се сетимо. Испред наше зграде је стајао дедин стари ауто у ком су нам допуштали да се играмо. Једном приликом, Горан је Николи залупио прсте вратима, толико да су истог тренутка поплавели. Никола је плакао као да му неко дере кожу с леђа, али тада се Горан досетио сјајне ствари. Из гараже је донео виксу за ципеле разних боја и газом, из прве помоћи у ауту, намазао Николине прсте, тврдећи да је то лек. Никола чим није видео да се прсти плаве од ударца, осећао се сјајно и захвално гледао Горана што га је „излечио“.
Николина најжешћа замисао је била да, једући Јафа кекс, скидамо чоколаду и бисквит, а онај желатинасти део који остане бацамо на плафон и такмичимо се чији ће дуже остати горе. Плафон је, наравно, остао мастан, ми скоро издеветани, али са причом којој ћемо се смејати до краја живота.
Поред ових, било је још много ситуација које смо умели да зготовимо, али неке не смем ни да напишем, јер ће ме њих тројица замрзети (неће, али ипак да се осигурам), а доброг дела не могу да се сетим. У сваком случају, овде су неке најзанимљивије и оне којима се највише смејемо кад нам падну на памет.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s